Iako protesti prozapadne opozicije još uvek traju zbog tvrdnji da su postojale mnoge izborne nepravilnosti, može se pristupiti analizi prethodnih izbora. Takva analiza ne negira eventualnu mogućnost drugačijeg scenarija od priznavanja postojećih rezultata izbora po izveštaju RIK-a, niti služi da podupre i ubrza konstituciju Narodne Skupštine. Ona samo sagledava volju glasača koja se, uz sve kontradikcije, može uočiti kao jasna tendencija.

Prvo što upada u oči je da se glasačko telo jasno podelilo u tri kolone:

Nema mnogo prelaznih oblika između ovih kolona, a ako ih ima – oni nisu u brojčanim iznosima relevantni u odnosu na ukupan broj birača. Pošto se čitava planeta nalazi na velikoj raskrsnici, svetsko-istorijski događaji ostvaruju duboki uticaj i na naše glasačko telo. Svaka od ove tri glasačke kolone poseduje vrednosni sistem podjednako oformljen između unutrašnjeg i međunarodnog političkog plana.

Prvu kolonu – „glasače vlasti” – čine pristalice SNS i SPS – koji su, prema konačnim rezultatima, za Narodnu skupštinu ostvarili rezultat od preko 53% onih koji su glasali (SNS 46,68%, SPS 6,56%). Odlikuje ih duboko i mnogoljudno poverenje u predsednika Aleksandra Vučića, zbog koga listom glasaju za SNS. Nemaju favorite među naprednjacima koji bi mogli da priđu po popoularnosti aktuelnom predsedniku.

Kada je reč o SPS-u, stiče se utisak da ova partija nema veliko glasačko telo, ali ima čvrstu i dovoljnu biračku bazu koja joj omogućuje pre svega da preživi, a onda i da bude jezičak na vagi svih vlada. Ne odlikuje je tolika privrženost lideru, kao u slučaju glasača SNS-a, već je biračka lojalnost podeljena između odanosti partiji i odanosti njenom predsedniku. Ova glasačka kolona – birači koji podržavaju naprednjake – deli vrednosni sud da je Srbija na dobrom putu, uprkos mnogim teškoćama.

Inteligentno osmišljen izborni slogan „Srbija ne sme da stane” oslikava raspoloženje ovih glasača – koji veruju da se država nalazi u razvojnom usponu – kao i da je uspela da očuva nacionalne i državne interese. Sa druge strane, takođe veruju da bi silaskom naprednjaka sa vlasti nastupila apokalipsa. Odlikuje ih čvrsto poverenje u predsednika Aleksandra Vučića – koga poistovećuju sa državom – kao i naglašena netrpeljivost prema ostalim kolonama glasača (naročito prema prozapadnoj), utisak je koji se formirao kako pod uticajem objektivnih političkih činjenica tako i pod uticajem brutalne medijske isključivosti.

Ne smatraju (ili ne sagledavaju) da je „kosovska” politika aktuelne vlasti doživela neuspeh, već ga pripisuju delovanju prethodne „žute” vlasti. Skoro svaki pokušaj dublje analize na unutrašnjem političkom planu – u razgovoru sa pristalicama vlasti postaje nemoguća misija, zbog njihovog učitanog uverenja da se sa suprotne strane nalaze samo izdajnici. Na spoljnom političkom planu, oni imaju otpor prema zapadnoj politici (naročito prema NATO uticaju), i većinski podržavaju Rusku Federaciju.

Naime, reč je o discilinovanoj i požrtvovanoj glasačkoj mašineriji, koja se manje oslanja na uverenja i ideologiju, a više na intuitivno-emotivni osećaj vrednosti. Kada je reč o glasačima SPS-a, njihovu čvrstu bazu čine potomci komunista i partizana, koji nisu primili vesternizam kao „pogled na svet”, za razliku od mnogih njihovih srodnika koji su prešli u „prozapadni” tabor čineći tamo čvrsto jezro atlantističkih pristalica. Ova vrednosna raskrsnica između Istoka i Zapada pojavljuje se na putu komunističke organizacije u Jugoslaviji već sredinom 1960-ih godina prošlog veka.

Pored gazdovanja nad svim finansijskim tokovima u državi, kao i kontrole većeg dela medijskog prostora u Srbiji, ključna prednost koju SNS ima nad opozicijom je ozbiljna kapilarna organizacija razgranata do svakog zaseoka u državi. Naprednjaci imaju ritualno-hipnotički odnos prema izbornom procesu, dok opozicija (naročito prozapadna) na izborne radnje van Beograda gleda kao na „nužno zlo”. Naprednjaci se ne stide gaženja po srpskom blatu i prašini, njihova čizma šparta čitavom državom svakodnevno, spiskovi sigurnih glasova su im obimniji od Prosvetine enciklopedije. Velike ambise u ideologiji – kao i rupe u politici – nadoknađuju organizacionim transom. Praznine i promaju u kadrovskoj politici kompenzuju fanatičnom voljom u izbornim procesima.

U domaćoj medijskoj javnosti – a naročito u krugu dvojke – vlada uverenje da za SNS glasaju ili isključivo penzioneri ili oni koji moraju zbog poslovnih veza bilo koje prirode. Ovo je samo delimično tačno, nesporno je da se među najstarijim glasačima nalazi najšira baza podrške naprednjacima. Međutim, opozicija slučajno ili namerno previđa istraživačku činjenicu da SNS sasvim dobro stoji i među najmlađim glasačima u Srbiji! Uspešno uspevaju da kod onih što prvi put izlaze na glasanje regrutuju široku biračku podršku kojom nadoknađuju mortalitet među njihovim pristalicama u najstarijem glasačkom telu.

Opozicija previđa i drugu – veoma bitnu specifičnost – u strukturi naprednjačkih birača. Odnos između muških i ženskih glasača kod SNS-a nije uravnotežen, kako se logično očekuje, već je za čitavih 20% veći broj žena birača! Ženski birači uvek radije biraju sigurnost postojećeg nego avanturu promena. Ako upoznate zaposlenog muškarca koji ima između 30-50 godina života, naročito ako pripada srednjoj klasi, onda ste na dobrom putu da otpočnete razgovor sa sigurnim glasačem bilo koje opozicione opcije. Po dubinskim istraživanjima, u ovoj grupaciji glasačkog tela naprednjaci stoje ubedljivo najslabije.

U poređenju sa prethodnim izborima za republički parlament iz 2022. godine, kada su „stranke vlasti” osvojile 2.070.375 glasova (SNS: 1.635.101 i SPS: 435.274), uočava se gubitak od skoro 37.000 glasova. Ovaj manjak bi proporcionalno bio veći za onoliko koliko je na poslednjim izborima izašlo više glasača. Verovatna je posledica negativnog priraštaja, koji se oslikava na glasački spisak tako što više glasača godišnje umire nego što se dopiše novih koji prvi put stiču pravo da glasaju.

Konačni skor stranaka na vlasti na ovim izborima, nakon ponavljanja na nekim izbornim mestima, iznosi 2.033.617 (SNS: 1.783.701 i SPS: 249.916). Jasno je uočljiv veliki gubitak glasova SPS-a (oko 185.000 glasova) u poređenju sa dva poslednja izborna ciklusa – zbog čega je njihov predsednik Ivica Dačić teatralno ponudio ostavku pred kamerama. Za razliku od njih, SNS je uvećao saldo za oko 149.000 glasova. Upućeni konstatuju da se ovaj iznos uvećanja naprednjačkih glasova prelio iz tabora socijalista, naročito kod romskih glasača, koji najčešće kolektivno donose odluke kome pokloniti poverenje.

Stranke vlasti su na beogradskim izborima osvojile zbirno 43,79% glasova (SNS 30,03% i SPS 4,76% glasova), što čini slabiji izborni rezultat u prestonici za skoro 10% u odnosu na „ostatak Srbije”. O razlozima ove nejednakosti, kao i o specifičnostima beogradskog biračkog tela, više u narednom tekstu kroz analizu ostalih glasačkih kolona.

Drugu kolonu – „prozapadne glasače” – čine glasači čiji svetonazor se bazira na onim vrednostima koje se najčešće označavaju kod nas kao „prozapadne”, „pro-NATO”, „levo-liberalne”, „globalističke”, „soroševske”, „evro-unijatske”, „jugo-titoističke” i slično. Listom podržavaju evrointegracije, podeljeni su oko hipotetičkog pristupanja Srbije NATO-paktu, podržavaju „zapadne vrednosti” i kada su svesni da su dekadentne, većinski su podržavali Ukrajinu (NATO) u aktuelnom ratu, kulturološki pripadaju jugonostalgičarima, kod njih još živi kult Tita ili bar njegovih tekovina.

Ekstremnija polovina ovog glasačkog tela se zalaže za uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji, za nezavisnost Kosmeta, za kvalifikovanje zločina u Srebrenici kao „genocid”, kao i za bitno umanjenje odnosa sa Kinom. Na ovim izborima to su bile pristalice koalicije „Srbija protiv nasilja” (SPN), kao i manjim delom glasači koalicije „Dobro jutro Srbijo: Radulović-Tadić” (koja neće biti predmet posebne analize zbog toga što manji deo njihovih glasača deli „prozapadne” stavove, a ukupno je ova lista imala samo nešto preko jedan odsto glasova).

SNP je ostvarila malo ispod 24% na parlamentarnim izborima (23,71%), ali je na izborima za gradsku skupštinu grada Beograda ova lista osetno bolje prošla i osvojila 34,26% po konačnim rezultatima. Prostim sabiranjem ovih izbornih rezultata možemo da zaključimo da je „prozapadno” glasačko telo u republici čini jednu četvrtinu ukupnih glasača (oko 25%), a u Beogradu skoro 36% glasača. U odnosu na prethodne izborne cikluse, uočljiv je trend povećanja ovog glasačkog tela sigurno za bar 150.000 glasova (uz napomenu da stranke nisu išle u istim koalicijama 2022. i 2023. godine, pa je zbog velike različitosti izbornih lista u odnosu na poslednja dva izborna ciklusa nemoguće pravilno razvrstati svaki glas).

SPN je, ipak, i pored mnogo ogorčenja i nezadovoljstva, postigla izborni uspeh u odnosu na očekivani korpus birača ovog glasačkog tela iz prethodnih izbornih ciklusa. Sa druge strane, postoje dubinska istraživanja za grad Beograd koja su nastala nepunih godinu dana pre izbora, a na kojima je potencijalna prozapadna koalicija imala čak osam do devet odsto više od SNS-a. Možda današnji razlog nezadovoljstva SPN leži u prerano očekivanoj pobedi?! Ipak, svi objektivni analitičari im pripisuju izborni uspeh, jer je glasačko telo ove koalicije uvećano za nekih 150.000 glasača, u poređenju sa prostim zbirom stranaka slične politike sa svih prošlih izbora.

Koji su osnovni razlozi povećanja broja prozapadnih birača (naročito u Beogradu), za koje bi slikovito mogli da kažemo da su narasli za skoro čitav cenzus i po, odnosno za oko četiri odsto ukupnih birača? U svakom slučaju, jedan od razloga je ujedinjenje usitnjenih aktera na jednoj izbornoj listi. Tako je – uz direktnu intervenciju Američke ambasade – izbegnuta opasnost rasipanja glasova svih prozapadnih lista koje ne bi prešle cenzus. Sa druge strane, stvoren je utisak snage koja ima šansu da uzdrma režim, ali i koja ima iza sebe moćnu zapadnu podršku kao nad-autoritet. Ovim putem su svi prozapadni birači mobilisani da glasaju za jednu izbornu listu, konkretno za koaliciju „Srbija protiv nasilja” (SPN).

Pokazalo se na osnovu prethodnih izbornih ciklusa da udružena izborna lista jeste dovoljna da se spreči odliv glasača (i tako spreči da po Dontovom izbornom sistemu jedan pristojan broj glasova pokloni prvoplasiranom SNS-u), ali i da nije dovoljna da motiviše onu prevagu u glasačima koji se uvek lome da li da izađu na izbore (prognozira se minimum od pet odsto birača više u odnosu na one koji sigurno izlaze da glasaju). Zato je – takođe uz pomoć zapadnih ambasada i fondova – osmišljen i oformljen „ProGlas”, koji je imao za cilj da putem paralelne kampanje izvede što više glasača na birališta. Odabrane su ličnosti koje su svojim potpisima stale iza sadržaja „ProGlasa”, a koje su brižljivo birane da bi za javnost ispunile kriterijume poznatosti, ugleda u matičnim profesijama, kao i nesumnjive privrženosti zapadnoj politici.

Kada neko od glasača odluči da izađe na izbore na poziv akademika Kostića, Svetlane Cece Bojković, sudije Majića ili Dragana Bjelogrlića – nema sumnje da će ta osoba podržati prozapadnu listu. Tako je i bilo, jer je broj birača uvećan u odnosu na prethodne izbore za oko 50.000 važećih glasačkih listića. Sam sadržaj „ProGlasa” je veoma apstrahtan, prepun fraza i opštih mesta, više poseća na reči koje svetske lepotice izgovaraju na izboru za MIS sveta („Neka svima bude dobro” i sl), nego na ozbiljno političko štivo. Namerno se ne pominju ni Francusko-nemački plan, ni Ohridski sporazum, ni Republika Srpska, ni rat u Ukrajini, ni pitanje sankcija Ruskoj Federaciji, ni progon Srba na Kosovu i Metohiji, ni udeo srpskog naroda u popisu stanovništva u Crnoj Gori, ni nastavak tesne saradnje sa Kinom, ni tajne biolaboratorije zapadnih kompanija i njihova potencijalna veza sa pandemijom COVID-19, ni otvorena rusofobija koja dolazi od strane Kolektivnog zapada, kao skoro ni jedna jedina velika svetska tema.

Ideja kompletne prozapadne kampanje – bilo da je sprovode političari iz SPN ili potpisnici „ProGlasa” – temelji se na izbegavanju svih spoljnih i srpskih tema, kao i na naglašavanju svih unutrašnjih i građanskih problema. Sve ono za šta patriotske stranke i javne ličnosti iz treće kolone naše analize (o čemu će biti više reči u nastavku teksta) optužuju vlast za predaju, poraze i kapitulaciju, prihvatljivo je za aktere SPN i „ProGlasa”, ali oštro zameraju Aleksandru Vučiću što nije brži, popustljiviji i iskreniji na putu totalne vesternizacije Srbije, kao i što Srbija ne napreduje brže ka EU. Nekoliko meseci pred izbore, skoro svi lideri SPN su u medijima koji su njima naklonjeni, horski potvrđivali da je neophodno:

Isto su govorile i javne ličnosti koje su potpisima podržale „ProGlas”. Od momenta kada su izbori najavljeni, nastala je kolektivna zabrana pominjanja ovih tema u prozapadnom bloku. Čitav javni nastup se sveo na ideju građanskih tema, na ekstremnu disproporciju spoljnih od unutrašnjih tema: nacionalne (spoljne) teme su nestale iz bilo kakvog javnog diskursa naših zapadnjaka, a građanske (unutrašnje) teme su postale jedino polje njihovog interesovanja. Tako su uspeli da prećutkivanjem sakriju ono što misle (ili bar da ga na kratko vreme potisnu iz površne svesti birača), da ne bi iritirali one propatriotske glasače koji su vremenom prešli u njihov korpus! Koliko god da zvuči nelogično, pa čak i nemoguće, jedan pristojan broj birača koji nisu ideološki pozapadnjačeni i koji znaju gde im je srce – glasao je za SPN, o čemu će biti više reči u nastavku. Za analizu je veoma zanimljiv izbor političkih nosioca, koji su skoro jedini nastupali u javnosti u ime SPN: Marinika Tepić i Miroslav Aleksić.

Nije odlučivala politička snaga i minuli rad,........

© Нови Стандард