Istorijska nauka nas uči da se 20. septembra 1792. godine Johan Volfang Gete našao na šumovitim bregovima Argona u Francuskoj, gde se iz radoznalosti pridružio svom zaštitniku vojvodi od Vajmara. Tako je postao svedok bitke kod Valmija, gde je najprofesionalnija evropska vojska, pruska armija, do nogu potučena od strane francuskih seljaka i zanatlija, koji su bili pod snažnim uticajem učenja Francuske buržoaske revolucije.

Još tu noć posle bitke i teškog poraza nemačke vojske, u razgovoru sa vojnicima, veliki pesnik i mislilac Gete predvideo je duh vremena koja slede. Rekao je: „Od ovog mesta i ovog vremena nadalje, dolazi nova era u svetskoj istoriji i vi svi možete reći da ste prisustvovali njenom rođenju“.

Gete je prvi u istoriji video misiju poništavanja sadašnjosti, osetio je duh transcendentalnosti u kome se podanici pretvaraju u revolucionare. Skoro vek i po kasnije, drugi veliki nemački mislilac Osvald Špengler uputio je Geteu veliko priznanje u delu Propast Zapada za ovo intuitivno razumevanje svetske istorije, kada je zapisao: „To je najdublji sud koji je jedan čovek ikad izgovorio o velikom istorijskom činu u trenutku njegovog događanja“.

Gete se plašio revolucije jer se u njenoj transcendentaciji ukida najdraže Geteovo stanje ravnoteže, „između onog što čovek jeste i onog što može da radi“. U kasnijoj obimnoj literaturi kada se bavio ovim fenomenom, opisujući bitku kod Valmija i njene svetsko-istorijske posledice, Gete kaže da je težio da „pokaže kako se veliki trenuci i promene koje se odigravaju na velikoj pozornici sveta odražavaju u malom ogledalu“.

Od tada se u učenoj javnosti pod „malim (Geteovim) ogledalom“ podrazumevaju događaji ili fenomeni koji na malom prostoru postaju koncentrat široke istorije, a ličnosti koje se ogledaju u ovom malom ogledalu simbolizuju „duh vremena“ (Hegel) u kome živimo. I uvek se u tim malim ogledalima odabranim misliocima jasno ukazuju obrisi epohe koja dolazi, koju će svi ostali preživeti na sopstvenom iskustvu „od krvi i mesa“.

Pucnji iz krstarice „Aurora“ ispaljeni u Petrogradu u oktobarskoj noći na početku dvadesetog veka bili su malo ogledalo u kome se ogledala čitava nadolazeća epoha komunizma. Isto važi i za neuspeli Pivnički puč u Mihnenu kojim se pred svetom ukazalo zlokobno lice nacizma. Lomljavina prvih cigli i prašina prilikom rušenja Berlinskog zida bili su to isto „malo ogledalo“ u kome se ogledao dolazak globalističke „sekte bogataša“ na istorijsku pozornicu.

Postoje i mala ogledala u kojima se ne uočava jasan odraz buduće istorije, ali u kojima se vidi iskrivljen – često tragikomičan – lik, pomoću koga se „hvata“ duh vremena. I takva ogledala oslikavaju epohu, ali kroz odraz njenog naličja, najčešće oksimoronski iskrivljenog. U njima ne sagledavamo tešku i sudbonosnu istoriju, već „hvatamo“ prateći duh vremena kroz ličnosti zabavnog, banalnog i često površnog karaktera. U isto vreme deluju i kao opomena i kao lekcija, najčešće noseći nužnu i nevoljnu niskost, kroz koju nam se odražavaju iskrivljeni likovi na ovim komadima stakla.

Sudbina se često surovo poigrava sa ovim ličnostima, koje poput plastičnih lutaka iz blještećeg javnog izloga imaju ulogu samo da bezlično služe sadržaju koji se na njih kači. Ipak, njihova sudbina je njihova volja i njihovo pravo na iluziju uspeha i sreće; nama preostaje da se zapitamo da li možda u tom iskrivljenom malom ogledalu, dok gledamo u njih, vidimo i sopstveni lik.

Ne postoji skoro nikakva privatna ili profesionalna veza između četiri „selebriti“ dame našeg javnog prostora: Tijana „Ajfon“, Dijana Hrkalović, Jovana Jeremić i Gordana Čomić. One su različitog geografskog porekla, različitih godišta, različitog obrazovanja, različitih profesija i različitog ugleda. Sigurno se ne poznaju međusobno, bar svaka sa svakom. Sigurno je i da se skoro svaka od njih ne smatra pripadnikom ovog pokera, kao i da je za neke od njih uvredljivo poređenje sa drugima od njih.

Ipak, postoji čvrsta i nevidljiva struna koja povezuje ove četiri dame u zajednički špil: rudimentalna provincijska ambicija za uspehom u centru zbivanja glavnog grada. Ništa neubičajeno, čemu dolazak u prestonicu – odnosno „krug dvojke“ – ako tamo ne uspete?! Zašto se takva ambicija ne bi mogla okarakterisati zdravom, posebno ako se uzme u obzir da je motivacija provincijalaca uvek snažnija od volje domicilnih?! Na sopstvenom iskustvu, pošto sam Topličanin rođen u Prokuplju i koji je kao sedmogodišnjak došao iz srpske provincije Kuršumlije u beogradsku provinciju Žarkovo, poznajem tu nemirnu ambiciju pomešanu nespokojem, strahom i žudnjom.

Ipak, zdrava provincijska ambicija ponekad može da mutira u „provincijalni grč“, kada se cena životne ravnoteže plaća ideologijom uspeha. Ovo stanje permanentnog unutrašnjeg nemira koje preti da porodi lične komplekse podjednako je prisutno kod provincija u unutrašnjosti, kao i kod beogradskih naselja, predgrađa i sela. Dušan Kovačević – takođe „ljuti“ provincijalac – karikirao je u velikoj komediji Radovan treći ovaj psihološki fenomen kroz sudbinu Džordža (junaka telenovele), koji je došao u Čikago sa „jedne siromašne i zabačene farme“ i koji je bio „poslednja sirotinja“ sve dok se „posle dve velike pljačke nije obogatio“.

Zbog toga naslovni lik u komediji Radovan treći, koji je takođe došao u velegrad iz uboge provincije, od imaginarnog Džordža pravi sebi životnog idola uz konstataciju: „Uvek se radujem kad neko sa sela uspe u gradu“. Ima nečeg zavodljivog i univerzalnog kada se na velikoj pozornici ogleda neočekivani uspeh provincije ili margine, posebno kod nas koji dolazimo u Beograd sa sličnih zabitih perona. Kako vreme prolazi, od nekadašnjeg oduševljenja polako počinjemo da ih mrzimo…

Ali ovaj koeficijent zajedničke provincijalne sudbine, nije dovoljan motiv da se četiri dame – Tijana, Dijana, Jovana i Gordana – spoje u nacionalni špil. Njih povezuje to malo iskrivljeno ogledalo u kome se ogleda duh našeg vremena. Možda bi parabola njihovog nesumnjivog uspeha, gde se u početnoj tački nalazi Tijana a na vrhu se guraju Jovana i Gordana, činila najjasniju simboliku za razumevanje javnog prostora u poslednjoj deceniji?! Možda bi ovo malo ogledalo najbolje oslikalo naličje kulture, ukusa i vlasti pod kojom živimo?! Možda bi njihovi ponekad radikalno različiti i razdrobljeni svetonazori, kada se samo malo odmaknete nužnim protokom vremena, skupa sačinili mozaik svačije sudbine?! Možda su ove četiri heroine (ili anti-heroine?), sakupljene u odrazu malog ogledala ipak samo nužna posledica šireg svetsko-istorijskog mozaika u kome je sadržan i naš prostor?! Da krenemo redom.

Prva od njih, Tijana, po nadimku „Ajfonka“, a po profesiji „starleta“, nesumnjivi je pobednik u vremenu u kome živimo. Gledano sa kote........

© Нови Стандард