Ekonomsko tumačenje istorije jedna je od velikih ideja XIX veka. Od početka sam se žarko borio protiv nje, kao i protiv jedne druge, takođe velike, šire i radikalnije misli čija je ona samo posledica – utilitarističkog tumačenja fizičkog i duhovnog života. No, čim sam se borio protiv nje, jasno je da je visoko cenim. Ne shvatam kako se možemo boriti protiv nečeg što ne poštujemo. Samo nas velike zablude podstiču da se s njima uhvatimo u koštac. A jedna ideja stiče razmere velike zablude samo onda kada za sobom povlači izuzetno važnu istinu. Drugačije se ne bi mogla održati na nogama, steći vatrene pristalice i umnožavati se. Velika zabluda uvek predstavlja veliku istinu, preteranu i žestoku.

Pojava ove teorije imala je ogroman značaj. Može se reći da od tog trenutka počinje da postoji nešto što bi zaslužilo da se nazove istorijskom naukom. Ona je odjednom otkrila da hrpa činjenica o ljudima nije tek naizmenično smenjivanje događaja izazvanih pukim slučajem, nego da iza tog privida kapi vode u kojoj razuzdano bujaju mikrobi, život istorije ima svoju strukturu, jednu duboku zakonitost koja njim neumoljivo upravlja. Iza veoma zamršene i promenljive scene na kojoj se odvijaju događaji vlada strogo ekonomsko ustrojstvo svake epohe. Ono je supstanca istorijskog procesa.

Od tada se, ponavljam, istorija ne zadovoljava pripovedanjem pojedinačnih dešavanja, već teži da rekonstruiše sveopšti mehanizam dešavanja.

Međutim, uloga koja je bila data ekonomskom činiocu bila je preuveličana, jer je od njega stvorila jedinu autentičnu istorijsku realnost dok je obezvređivala sve ostale – pravo, umetnost, nauku, religiju – proglašavajući ih za čistu „nadgradnju“, puki odraz i projekciju unutrašnje ekonomske mehanike. Upravo u tome je preterivanje, na koje je već sto puta ukazano. Ali zahvaljujući njemu, zauvek je probuđena pažnja za ekonomske činjenice svake epohe, koje su ranije neopaženo prolazile kraj istoriografa.

Kako je bila veličanstvena ta svetlost što je naprečac obasjala tamu prošlosti kada su Marks i njegovi saborci ubacili u duboku pećinu, punu odjeka i senki, baklju ove smele misli! Delovala je kao očigledna istina koju su same činjenice uzvikivale i nametale. I istovremeno – podudarnost je zanimljiva! – dok je bilo očigledno da potiče od spoljašnjih činjenica, izgledalo je i da je izronila, kao lirsko proročanstvo, iz dubina duša. Skoro uvek se to dešava sa velikim idejama: istovremeno ih vidimo i spolja i iznutra, kao istine i kao želje, kao kosmičke zakonitosti i kao ispovesti našeg duha. Možda je i nemoguće otkriti u spoljašnjem svetu neku istinu koja već nije uobličena, poput veličanstvenog delirijuma, duboko u nama. U slučaju ekonomskog tumačenja istorije, nema sumnje da je bilo tako. Društveno bivstvovanje je u XIX veku zaista prvenstveno zavisilo od ekonomskog faktora. Marksova ideja je, bar grosso modo (1), bila verodostojna za to stoleće i delimično za nekoliko prethodnih. Savremeni čovek se malo-pomalo pretvarao u homo oeconomicus–a. Zanimalo ga je, iznad svega, da nagomila „sredstva“, „oruđa“. Život mu je nadahnjivala žudnja za korisnim. Do nebesa je uzdizao instrument, oruđe. Frenklin je već bio definisao čoveka kao animal instrumentificum–a (danas, posle Kelerovih iscrpnih istraživanja u „stanici za proučavanje antropoida“, na Tenerifama, ne može se spokojno gledati na tu definiciju). Marks će zavrteti panoramu istorije oko „sredstava, instrumenata za proizvodnju“. Onaj ko ih poseduje, taj vlada. Istorija je borba da ih se domognemo. Novi, drugačiji oblik instrumenata, uslovljava promenu pejsaža čovečanstva.

Toliko je vera u instrument snažno prisutna u mislima tadašnjeg vremena da je prostorno veoma udaljeni mislioci, ne znajući jedni za druge, otkrivaju u različitim sferama. Bečki arhitekta Gotfrid Semper pokušava da uspostavi „tektoniku plastičnih umetnosti“ na osnovu koje rekonstruiše istoriju umetnosti polazeći od prvobitne keramike, pretpostavljajući da estetički oblici potiču od instrumenata i tehnike pomoću kojih se stvara korisni predmet. Evolucija stilova se prevashodno podudara sa evolucijom tehnike proizvodnje. Darvin, konačno, ne čini ništa drugo sem što reči „organ“ vraća njeno etimološko značenje – instrument. Organski oblik je zbir oruđa za život. Pa šta? I same ideje – „istine“ – posmatraju se kao instrumenti, nazivaju se working–hypothese, alat za umni rad.

Da li je, srećom, sve to čista zabluda? Nikako to ne mislim. Ovo viđenje XIX veka – strogo uzevši, celog savremenog doba – tačno je; ali ne i jedino tačno. Korist, posebno ekonomska – „sredstava za proizvodnju i robnu razmenu“ kako kaže Marks – jeste veliki točak istorije, ali on je sistemom zupčanika povezan sa mnogim drugim i skupa sa njima se okreće. Ta mašina je mnogo složenija; toliko složena da još uvek ne naziremo njen celovit projekat. I verovatno će do otkrića preostalih njenih delova takođe doći silom budućeg niza preterivanja. Njeno otkrivanje će sobom doneti trenutak mahnitosti, a potom će biti neophodno vratiti se prisebnosti.

Ekonomsko tumačenje istorije rođeno u prošlom veku prilično jasno osvetljava stvarnost naše epohe; ali, čim se primeni na neke druge, najednom se uočava njegova mahnitost. Ne; istorijom nisu oduvek autokratski vladala sredstva za proizvodnju i robnu razmenu, niti ona jednolično počiva na ekonomskoj borbi između klasa. Čak, društvene klase nisu uvek bile ekonomske klase. Možda to nikada nisu ni bile u potpunosti, sem tokom poslednja dva stoleća, što bi onda predstavljalo istorijski izuzetak. Recimo, kaste u Indiji nisu ekonomski ustrojene; najviša kasta, bramani, siromašna je, ne poseduje ništa. Verodostojni braman je „onaj koji je shvatio“, onaj koji je mudar prirodom svoje rase i božanskom zapovesti. Veber je ukazao u svojim zadivljujućim studijama iz sociologije religije da verovanja ne samo da nisu puke posledice vladajućeg ekonomskog modela već, iako podložna njegovom uticaju, ona i te kako duboko utiču na njega.

Kako, počevši od 1800. godine, sve dublje zalazimo u prošlost unutar evropskog istorijskog ciklusa, tako Marksova teorija biva sve manje očigledna. Neki činioci, koji danas zaista izgledaju drugorazredni, izbijaju u prvi plan i suvereno modeliraju telo istorije. To nas navodi na pomisao da se ne menja samo koža istorijske stvarnosti, vidljive činjenice na njenom licu, već se, sa svakim novim dobom, menja i suštinska i skrivena struktura naličja društva. Tvrdoglavo nastojati da se utvrdi jedan jedini večni princip koji bi bio vrhovni upravitelj društvenih promena, bila bi glupost. Bliže je istini da su prisutne različite trajne sile koje, drugačije ustrojene i spojene, donose velike istorijske promene. Nedavno je Šeler uočio da u izvesnim epohama prevlast imaju biološke snage – krv, rasa – što je slučaj kod veoma mladih naroda; u drugim epohama kolektivni život tiranišu politički činioci – Državni razlozi, dinastički interesi itd. – a samo potpuno zrela doba, koja su već na ivici propadanja, uzdižu i proglašavaju ekonomski princip za vladaoca istorije.

To znači da nećemo dospeti do zadovoljavajućeg nivoa razumevanja istorijskog procesa ukoliko prethodno ne proučimo i ne odvagamo uticaj svake ljudske delatnosti na ostale sfere života.

Jedno od tih istraživanja obuhvatalo bi ono........

© Нови Стандард