Negde u septembru 1994. godine, prilično sam traljavo, dakle telefonski, tražio neku sobu u Novom Sadu, u kojoj je trebalo da provedem drugu godinu studija srpske književnosti na Filozofskom fakultetu. Konačno, posle brojnih promašaja, uspeo sam da pronađem nešto korektno.

Svojoj budućoj gazdarici sam rekao da sobu uzimam i da ću sutra u toku dana da doputujem iz Subotice u Novi Sad, kako bih joj doneo prvu stanarinu. Rekla je da će me sačekati. Međutim, kada sam se sledećeg dana pojavio pred njenim vratima, kazala mi je da je sobu, u međuvremenu, izdala prijatelju svog unuka, a onda mi je nonšalantno zatvorila vrata, kao da sam beskućnik koji moli za pomoć. (Što sam tehnički u Novom Sadu i bio).

Ni sada mi nije jasno zašto me je ta nekorektnost toliko potresla, ali ja sam tog dana odlučio da ostanem u Novom Sadu i da ne posetim ni jednog od svojih novosadskih prijatelja, već da celu noć provedem na ulici. Upravo, kao beskućnik. I tako je počelo.

Kada se spustila noć, posetio sam jednu zgradu na Limanu 3. Ušančio sam se u liftu koji sam pre toga zakočio i tamo bih verovatno mirno spavao sve do jutra, da sam bio sam. Međutim, imao sam društvo: svetlo, koje me je uporno gledalo sa plafona lifta, te korake u zgradi ili mojoj svesti, koji su uporno od‌jekivali oko mene.

Oko 11 časova, napustio sam lift. Uputio sam se, sasvim štreberski i shodno mom tadašnjem proseku, ka svom fakultetu. Tamo sam se zavukao u neko udubljenje u fasadi kod amfiteatra. Bilo je, naravno, neudobno, jer nije planirano da ikada bude spavaća soba, ali koraka i svetla nije bilo. Spavao sam otprilike do tri sata izjutra, isprekidano, poput zvukova Morzeove azbuke (kratko, kratko, dugačko, kratko) pokriven samo tankom kožnom jaknom dok me nije probudio jesenji vetar sa Dunava.

Tada mi je na um pala ingeniozna ideja, koja je otkrila moj do tada neotkriveni talenat za beskućništvo: treba otići na železničku stanicu i prespavati ostatak noći tamo, na klupama, u toplom, bez vetra, zurećih sijalica i bezbrojnih koraka. I zaista, praćen upornim vetrom koji je za razliku od mene, bio željan druženja, nakon sat vremena upornog hoda,........

© Нови Стандард