Postoje popularne anegdote koje su se prepričavanjem već odavno izlizale i banalizovale, pa nam više nisu uopšte interesantne; postoje i one druge, koje se takođe naširoko ponavljaju, ali u sebi i dalje čuvaju onu čar koju je čitalac ili slušalac osetio kada ih je prvi put čuo ili pročitao.

Među ove druge spada ona o Mihizovoj nesmotrenosti kada je Andrića pitao kako je uspeo da postane „takav gospodin“, iako je pošao i došao iz „najdonjeg bosanskog karakazana“. Andrić se osmehnuo i odgovorio: „Niste vi poznavali Milana Rakića. On je bio gospodin“.

Andriću možemo verovati. Ono što je on mislio o pesniku i diplomati Milanu Rakiću (1876-1938) posle Prvog svetskog rata, mislio je i bezmalo ceo Beograd, još pre 1914. godine.

Evo kako su, recimo, Jelena Skerlić (buduća supruga istoričara Vladimira Ćorovića) i njene vršnjakinje videle Rakića u to vreme: „Viđali smo ga najčešće samog u šetnji Kalemegdanom. Stas srednje veličine, nenametljivo gospodstveno držanje i neupadljivo odelo (…) Pri upoznavanju, sagledao bi se lik ne sasvim pravilnih crta: jagodice izbočene, obrve neprimetno ukoso – podsećao je na dalekog orijentalca.“

Dakle, neugledno odelo, srednja visina, više ružan nego lep, a ipak… nešto je u ličnosti Rakića bilo fascinantno, gospodstveno, različito od drugih. To nešto bio je savršen sklad između onoga što je mislio, pisao i radio: „Glas dubok (…) Tačno onakav kakve su mu bile pesme, snažna i diskretna ličnost, retka ravnoteža poletnosti i razuma. Postupci su mu bili u skladu sa rečima, a njegova reč, kad je nekoga udostojio pažnje, pokazivala je misaonost, osećajnost, muzikalnost, pesimizam, čulnost, otmenosti, rodoljublje, da pomenemo samo krupnije oznake njegove poezije. I sve to prirodno, bez poze.“

Ta unutrašnja kompaktnost i blagost, uz vrhunsko obrazovanje, činila je Rakića, tokom i posle Prvog svetskog rata, sasvim sigurno najreprezentativnijim srpskim diplomatom.

Rakićev herojski sklad misli, reči i dela, koji je i u ondašnjoj Srbiji bio izuzetan i redak, potvrđuje njegova biografija. Iako je rođen u prostoru koji danas nazivamo krugom dvojke, a školovao se u Francuskoj, Rakićev život i poeziju nije obeležio Pariz (Evropa), već Kosovo – tadašnji vrlo tamni turski vilajet.

Kakav je bio život Srba na Kosovu i onda, početkom 20. veka, dočarava nam Jovan Pejčić u svojoj knjizi Zavet i čin u kojoj navodi podatak da su Albanci ubili prvog srpskog konzula Luku Marinkovića, pred vratima konzulata, u sred dana, manje od godinu dana od njegovog dolaska u Prištinu. (Lako se može pretpostaviti šta su Albanci radili tada srpskoj „raji“ koja nije imala „diplomatski imunitet“ – otprilike isto ovo što rade i danas).

Rakić je u našem konzulatu u Prištini službovao u tri maha, između 1905. i 1911. godine, a o svom obaveštajno-diplomatskom delovanju ceo život je uglavnom ćutao. Njegovo viđenje Kosova i Kosovskog zaveta, poznato nam je, međutim, iz njegovog ciklusa patriotskih pesama Na Kosovu, među kojima se nalazi i nekoliko antologijskih pesama srpske književnosti. (Rakić je dokaz da patriotska poezija može biti vrhunska poezija!). Najpoznatija od njih, bila je pesma Na Gazi........

© Нови Стандард