Povodom 20 godina zagrebačke Izdavačke kuće (samo za dobre stripove) Fibra

To mi se dogodilo: ostario sam s Fibrom. I s fibrom, ako visoku temperaturu razumemo kao strast prema stripovima. Tako svoju Fibru/fibru objašnjava njen urednik Marko Šunjić. Dakle, ima tome dvadeset godina, da Fibra i ja starimo zajedno. Naravno, čitao sam i voleo stripove i ranije, pre tih dve decenije, a nije da sam i tada bio mlad. Samo što je onda, pre Fibre, ta ljubav za stripove počela da slabi: moja čitalačka interesovanja pomerala su žižu ka drugim, drugačijim (umalo da kažem: ozbiljnijim, i pogrešim) pričama. I gle, pojavila se Fibra, i vratila se fibra.

Da se odmah razumemo, ovo je – vidi to i čitalac – moja, dakle subjektivna priča. Neka mi oproste vatreni ljubitelji i bolji od mene poznavaoci stripa i crtanih romana, te stranog i domaćeg stripovskog izdavaštva, što im ulazim u zabran. Mada, nije mi prvi put, i ranije sam se mešao u njihove stvari: pisao sam o stripovima i čak ih objavljivao (i kada su drugi mahom dizali ruke od njih, u devedesetima, a i kasnije, kada su se stvari delimično, mislim ovde kod nas, u Srbiji, popravile, barem što se stripa tiče). Neka oni imaju svoje priče, ja pričam svoju.

Fibra je u toj svojoj prvoj godini od dosadašnjih dvadeset odmah zablistala… Iskusni čitalac očekuje da pohvala glasi: … zablistala izvanredno dobrim izborom stripova i samim njihovim brojem. Kao da se te 2006. desio veliki prasak nacrtanog i ispričanog kvaliteta. Mislim, jeste se dogodio, ali nije u tome stvar. Nešto drugo me je tada privuklo Fibri. I do danas to vidim kao najvažnije. Jer, bilo je kod nas (mislim na nas u Jugoslaviji) dobrih stripova i odličnih urednika – počnimo, recimo, od temeljnog Žike Bogdanovića – i pre Fibre, i to ne samo pre ratova iz devedesetih nego i posle njih.

Sjaj je došao odnekud drugde: Fibrini stripovi bili su izuzetno spremljeni za štampu, te izvanredno odštampani i uvezani, na odličnom papiru u tvrdom povezu. Tu, u radu na samom stripu, dogodio se kvantni skok. Tako pažljiv pristup stripu kod nas pre Fibre naprosto nije postojao. Možda će zazvučati kao svetogrđe što ću uporediti Fibru i ovdašnji Beli put, ali što se samog izbora stripova tiče, domaći (mislim, srpski) posleratni Beli put bi se mogao videti čak i kao Fibra pre Fibre. Urednik u Belom putu Boban Knežević znao je sve o stripu, kao i o sf-u uostalom.

Samo što on, kao i Beli put s njim, nisu bili spremni za kvantni skok koji je napravila Fibra (više o tome kasnije, posebno u belešci 3). Možemo sad da nagađamo da li su uopšte bili svesni koliko je mnogo bilo važno ono na čemu je Fibra od početka insistirala – stripovi moraju izgledati sjajno da bismo videli da su sjajni. Taj sjaj ne isijava samo iz crteža i priče, možda čak i ponajmanje stiže odatle. Sjaj generiše upravo ono što nam se čini kao sasvim sporedno i negde nebitno za strip sam po sebi. Biće da je Šunjić kod nas (opet Jugoslavija) to prvi shvatio, ili barem primenio, ako su i drugi već znali.

Da ponovim, imali smo u Srbiji, a mnogi su i dalje tu, odlične urednike i koncepcijski jasno profilisane izdavače stripova. Nasumice ću navesti Komiko, Besnu kobilu, Makondo… Imali smo i izdavače vične da dobro plasiraju komercijalni strip, poput Darkwooda (oni su umeli i da naprave strip kako treba, dobar je primer „Iz pakla“ Alana Moorea).1 Ali im je falilo ili pažnje da dobro spreme strip, ili volje da ga svaki put dobro sklope – da ga sklope dakle kao predmet sam po sebi, što znači kao knjigu – ili im je nedostajao kontinuitet, ili nisu bili dosledni.

Tako je ono što se događalo u svetu stripa od kraja osamdesetih i početka devedesetih, da bi se ustalilo na prelazu iz 20. veka u 21, ostalo bez odjeka kod nas. Do pred kraj osamdesetih, ta naša domaća strip scena još se i dobro držala, zapravo neočekivano dobro. Ali se s raspadom Jugoslavije, u ratovima, sve to srušilo. Da bi se počelo iznova jednom kada je sve prošlo (ako je prošlo, mislim na Srbiju). A početi ispočetka je u........

© Peščanik