Postoji jedan oblik perverzije danas koji nam omogućava da izbegnemo stid: isključujemo sebe iz društvene stvarnosti (koju reguliše određeni simbolički autoritet, ono što je Lakan nazivao „Velikim Drugim“) i u nju intervenišemo sa bezbedne distance, tako da naši postupci nisu izloženi pogledu Velikog Drugog koji u nama izaziva stid. Odličan primer takve perverzije je „Sarajevo Safari“ (Miran Zupanič, Slovenija, 2022), dokumentarni film o verovatno najbizarnijem patološkom događaju koji se odigrao tokom opsade Sarajeva od 1992. do 1996. godine. Kada se ovaj dokumentarac pojavio, zvaničnici Republike Srpske i udruženja ratnih veterana oštro su demantovali optužbe, nazivajući ih „propagandom“ i „gnusnim lažima“ usmerenim protiv srpskog naroda. U poslednje vreme, sa zakašnjenjem od četiri godine, krivične istrage konačno otkrivaju činjenice, naročito u Italiji, i pojedinci će uskoro biti krivično gonjeni.

Dobro je poznato da su snajperisti sa brda koja okružuju Sarajevo, a koja su bila pod kontrolom srpskih snaga, nasumično pucali na stanovnike na ulicama ispod njih. Takođe je još i tada bilo poznato da su odabrani saveznici Srba (uglavnom Rusi) bili pozivani da ispale nekoliko hitaca na Sarajevo, ali to se smatralo počašću, znakom posebnog uvažavanja, a ne biznisom. Sada smo saznali za pravi biznis: desetine bogatih stranaca (uglavnom iz SAD, Velike Britanije i Italije, mada i poneki iz Rusije) plaćali su visoke iznose za priliku da pucaju na stanovnike opkoljenog Sarajeva. Put je organizovala Vojska Republike Srpske: klijenti su prvo bili transportovani iz Beograda na........

© Peščanik