Onaj koji nije ni u čemu pobedio, osim kao spermatozoid u motivacionoj poruci Zorana Đinđića, a vlasti se domogao samo zahvaljujući tome što je Šešelj otišao u Hag a Nikolić pobedio na predsedničkim izborima, naravno da nikada neće dostojanstveno priznati da je izgubio izbore jer ih dostojanstveno nije ni dobijao. Zato je i logično da mu vesti iz Mađarske zvuče kao „Sumorna nedelja“, nezvanična himna mađarskih i samoubica širom sveta. Ali zato nama zvuče kao „Devojka sa čardaš nogama“. Op-la!

Da nije odurno, bilo bi otužno to koliko je predsedniku Srbije stalo da bude izabran. Ne u onom biblijskom smislu „izabrani“, mada za sebe misli baš to, nego u banalnom, svakodnevnom značenju izbora za lekarsku komoru, studentski parlament, vrtićku viber grupu. Doduše, te izborne liste (još uvek) ne nose njegovo ime ali se možete kladiti da se tome nadao. Kao što se možete kladiti da se u detinjstvu radovao makar da ga izaberu da bude šuga, Ledeni čika ili onaj koji žmuri. Pa on ni pod starost ne može da otrpi da na pitanje ko je kriv ne podigne dva prsta i kaže: ja sam kriv, samo da bi svetlosti pozornice završile na njemu.

Da nije odurno bilo bi otužno i to kako je od početka krenuo da protura predanje o sopstvenom ubistvu jer je nepobediv na izborima a zatim podjarmio čitav državni aparat kako bi i osigurao da smaknuće sa vlasti postane nemoguće, čak i medijski. Ako ne računamo TV duel sa rođenom majkom o tome koliko je bio težak u porodilištu, pred kamerama se sučeljavao samo sa odštampanim tvitovima, neprisutnim ljudima i izmišljenim citatima koje je pripisivao oponentima. Pošto ih je javno nebrojeno puta pozivao na fizički obračun (svi protiv njega samog i Kobri), seo je i izračunao da ih je od pada nadstrešnice pozvao na dijalog tačno 154 puta (alal mu plajvaz ili digitron, šta je već koristio). Sada kada je njega pozvao generalni sekretar Evropske demokratske partije (funkcija koju je inače i sam imao u Radikalnoj stranci), on je odmah pristao računajući valjda da bar sa njim ne mora da se pobije.

Bilo bi otužno samo da nije odurno i kada bi bila istinita vest koju je objavio pokret Kreni-Promeni da je predsednik Srbije tražio od turističkih agencija podatak o uplaćenim putovanjima ne bi li bolje prilagodio datum izbora. Sa jedne strane to bi potpuno ličilo na njega, tim pre što je Orbana pobedila velika izlaznost, sa druge – kad je već nepotrebno raspisao izbore usred korone, što ih sad ne bi raspisao u vreme raspusta i godišnjih odmora, nije valjda da mu verujemo na reč da neće.

Posebno je otužno i odurno što mu je, na opasku Petera Mađara da zna ko je kumovao odnosima mađarskog i srpskog autokrate, prva asocijacija bila mafijaški kum (sigurno mu kreće i suza, muška, najteža, kada u „Kumu 1“ izrešetaju Sonija) jer zašto bi se inače pravdao da su on i Orban „kumovi po slobodi govora, mišljenja i delanja“ (kako da ne, to je prva asocijacija kad pomisliš na njih dvojicu i na kuma).

Ali nije ni otužno ni odurno to što je vlast sada u poziciji u kojoj je opoziciona javnost bila godinama – šta god da uradi, ne vredi joj. I ima u tome neke lepote, naročito u oku posmatrača.

Peščanik.net, 20.04.2026.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)

Odurno i otužno - 20/04/2026

Nije papa nego pa-pa - 13/04/2026

Navaljni i nevaljalni - 06/04/2026

© Peščanik