Trideset pet godina tranzicije: diskusija u Beogradu

Na Svetskom kongresu Međunarodne ekonomske asocijacije održanom krajem juna u Beogradu, prisustvovao sam akademskoj sesiji po pozivu sa Janom Švejnarom sa Univerziteta Kolumbija, provokativno naslovljenoj Rezultati tranzicionih ekonomija 35 godina kasnije. Švejnar je predstavio bogatu komparativnu sliku onoga što se dogodilo sa nekadašnjim socijalističkim ekonomijama od početka tranzicije. Međutim, ono što mi je nakon toga ostalo u mislima bila je sama terminologija. Više od trideset pet godina nakon početka postsocijalističkih transformacija u Centralnoj i Istočnoj Evropi, mi i dalje govorimo o tranzicionim ekonomijama. To nameće prilično očigledno pitanje: koliko dugo jedna ekonomija može ostati u tranziciji?

Podaci predstavljeni na sesiji učinili su ovo pitanje posebno relevantnim. Konvergencije je nesumnjivo bilo. U velikom delu Centralne i Istočne Evrope BDP po stanovniku rastao je znatno brže nego u starijim članicama EU. Ipak, konvergencija je bila izrazito neujednačena, ostavljajući velike i trajne razlike među postsocijalističkim ekonomijama. Te razlike ne odnose se samo na BDP po stanovniku, već i na zarade i proizvodne strukture. Možda je najupečatljivije zapažanje izneto na kraju prezentacije: trideset pet godina nakon početka procesa, nijedna postsocijalistička ekonomija još nije dostigla prosek EU ni po BDP-u po stanovniku ni po medijalnoj zaradi.

Ništa od ovoga ne znači da je koncept tranzicije bio besmislen. Početkom devedesetih godina on je sa priličnom preciznošću opisivao izuzetnu istorijsku transformaciju. Ekonomije zasnovane pretežno na državnom vlasništvu i administrativnoj alokaciji razgrađivale su postojeće institucije i stvarale tržišta, privatnu svojinu, komercijalne bankarske sisteme i nove odnose sa međunarodnom ekonomijom. Nešto se, sasvim doslovno, pretvaralo u nešto drugo.

Ali diskusija u Beogradu navela me je da razmislim o jednoj pretpostavci ugrađenoj u sam koncept, koju retko eksplicitno formulišemo. Tokom diskusije postavio sam pitanje koje mi se čini sve težim: šta je zapravo normativno krajnje odredište uspešne tranzicije? Očekujemo li da Srbija, Albanija ili Severna Makedonija na kraju postanu Švajcarska ili Luksemburg? I, ako je tako, da li je to uopšte realno? Ako nije, u odnosu na koje odredište merimo njihovu „tranziciju“?

Ovo pitanje je važno zato što tranzicija ne podrazumeva samo promenu, već i kretanje ka nekom odredištu. U velikom delu rane literature o tranziciji to odredište bila je funkcionalna tržišna ekonomija, pri čemu su razvijene kapitalističke ekonomije Zapadne Evrope, eksplicitno ili implicitno, služile kao merilo. Međutim, Poljska, Češka, Estonija, Slovenija, Srbija i Albanija više nisu ekonomije koje tek treba da postanu kapitalističke. One jesu kapitalističke ekonomije. Ako među njima i nakon trideset pet godina opstaju značajne razlike, postaje sve problematičnije te razlike prvenstveno objašnjavati time koliko je svaka od tih zemalja odmakla na nekom zajedničkom putu tranzicije.

Zanimljivije pitanje, stoga, više nije da li su ove zemlje uspešno „završile“ tranziciju, već kakvi su kapitalizmi iz nje nastali, zašto su se ishodi toliko razlikovali i zašto su se te razlike pokazale tako trajnim.

Da li je tranzicija dovela do konvergencije?

Očekivanje da će siromašnije postsocijalističke ekonomije postepeno sustizati Zapadnu Evropu nije bilo nerazumno. Ono se oslanjalo na dve povezane, ali ipak različite ideje. Prva je poticala iz liberalne ekonomske kritike centralnog planiranja, počev od Mizesa i Hajeka: očekivalo se da će tržišta i privatna svojina efikasnije raspoređivati resurse nego administrativno planiranje, dok će konkurencija i veća otvorenost pojačati podsticaje za rast produktivnosti i inovacije. Ova intelektualna tradicija snažno je uticala na ekonomiku tranzicije tokom devedesetih godina. Druga ideja dolazila je iz konvencionalne teorije ekonomskog rasta. Kao što je Robert Solou tvrdio još pedesetih godina, opadajući prinosi na kapital stvarali su mogućnost da siromašnije ekonomije, pod određenim uslovima, rastu brže od bogatijih. One su takođe mogle da usvajaju već postojeće tehnologije umesto da ih razvijaju od početka, dok su niži troškovi rada mogli da privuku investicije i podstaknu industrijalizaciju.

Evropska integracija kao da je ove mehanizme dodatno snažno pojačavala. Postsocijalističke ekonomije dobile su pristup tržištima, kapitalu i tehnologijama Zapadne Evrope, a mnoge od njih vremenom i strukturnim fondovima EU i slobodnom kretanju radne snage. Strane direktne investicije povezale su proizvođače iz Centralne i Istočne Evrope sa evropskim proizvodnim mrežama. Ako su ikada postojali povoljni uslovi za ekonomsko sustizanje, činilo se da ih veliki deo........

© Peščanik