Замислите пензионера који сваког мјесеца, чим прими 700 марака пензије, готово у истом моменту од ње мора да се растане. Поштар му није ни ухватио муштулук, а он већ размишља о режији, основним намирницама и лијековима.

О посљедњој ставци поготово јер га терапија, коју је прошле године плаћао 25, сада кошта 40 или 50 марака. Лаик би рекао да је пензионер почео да користи други лијек али то, наравно, није случај. Промијенила се једино цијена и то драстично.

У Српској поједини лијекови поскупјели су и до 150 одсто. Док је за мали број грађана то само статистика, за хроничног болесника је дилема, купити све или "развући" терапију до унедоглед. Пошто здравље не трпи одгађање а терапија се мора пити баш онако како је прописана, на сцени су, додуше иза кулиса, тужне судбине појединаца који су све више свјесни да је и здравље постало луксуз и привилегија за ријетке појединце. Како смо дошли у ову ситуацију Једноставно, системом спојених посуда. Фармацеутско тржиште зависи од глобалних ланаца набавке, сировине долазе из Азије, производња је у рукама великих европских компанија, а у међувремену су им поскупјели транспорт и енергенти. 

То у преводу значи да када глобално тржиште "закашље", мала тржишта попут нашег добију упалу плућа. Да не спомињемо наш систем контроле цијена који није довољно флексибилан нити снажан да ублажи нагле скокове. Проблем је што терет битке коју воде велики играчи све више прелази на грађане, кроз скупље лијекове, али и кроз веће партиципације и трошкове лијечења. Када саберете рецепт, преглед и евентуални болнички дан, јасно је да здравље постаје озбиљна буџетска ставка.

Без обзира на очигледни глобални проблем сва постављена питања морају бити локална, како заштитити оне који немају алтернативу? Јер када цијена таблете порасте брже од пензије, то више није тржишна логика. То је друштвени проблем којим се надлежни морају позабавити. Или ћемо сви заједно, као у случају горива, чекати нека боља времена и стабилније глобално тржиште. А до тад ко се како снађе. Уз мали подсјетник да апотеке никада нису нити ће давати лијекове на "теку".

Посебно забрињава чињеница да најугроженији, попут најстаријих и хроничних болесника, немају простор за уштеду нити могу бирати хоће ли терапију купити или не. Ако изостане системско рјешење, ризикујемо да цијена лијека постане мјера социјалне неправде, а не здравствене потребе. Зато је крајње вријеме да се о овом проблему говори гласније и конкретније, јер здравље не смије бити роба већ основно право сваког човјека.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.

© Glas Srpske