Poslednji ispit na Filozofskom // Edi me je učinio boljim ocem // Humanoidni robot je idealan nastavnik za sadašnju upravu fakulteta // Bedan je ovaj početak godine // U kafiću u kojem gazdaricu „mrzi da izlazi napolje po vrućini“ // Nema nama spasa // Voleo bih da je žrtva nekome nešto značila

Poslednji ispit na Filozofskom fakultetu. Možda samo u narednih par godina, možda zauvek. Teško mi je što možda neću znati da li je A. uspela operacija kolena i da li će se vratiti na teren, makar iduće godine. Vidim mali strah u njenim očima na ispitu, znam da je tek došla do mesta koje zaslužuje, a ne zna da li će ga zadržati. Moje srce navija za nju i da je gledamo u LA-u za dve godine!

Druga A, blista na usmenom. Nije bila među glasnijim na nastavi, ali izuzetno pronicljiva, donosi zaključke koji i mene obaraju sa stolice. Kako će biti sjajna na Političkoj psihologiji! Boli što se možda nećemo tamo sresti.

Na izlazu, u prolazu, mahnem nehajno I. i K. koje sede u „Filozofu“. Pitaju me ono što me svi pitaju ovih dana: „Kako ste?“. Odgovaram iskreno: „Umorno“. Ima li smisla da se pravim da sam dobro, kada i oni i ja znamo da nisam? Ipak se vraćam do njih i M. (koja se u međuvremenu smestila za njihov sto) i kažem ono što sam želeo da znaju – njih tri će mi jako nedostajati na jesen. Svi su oni divni, ali ima uvek par studenata i studentkinja koje baš zavolite i radujete se svakom času na kojem znate da će vas izazivati i tražiti od vas da budete najbolji što možete. E, takve su njih tri! Što god da se desi, bio bih izuzetno tužan da ne ispratim kakve su osobe postale, navijam za njih svim srcem.

Ko je Vladimir Mihić, profesor koji je dobio otkaz zbog javnog govora?

Ko je Vladimir Mihić, profesor koji je dobio otkaz zbog javnog govora?

Sanjao sam sinoć opet Edija. Nisam ga puno puta sanjao otkad ga je užasna bolest odnela na sv. Tri jerarha. Brzo, nismo se stigli ni oprostiti kao treba. Kao da je juče bilo kada smo ga mazili na stolu kod veterinara dok je sklapao svoje lepe oči poslednji put. Čini mi se nije prošao dan da nisam zaplakao za njim. Možda mi je najteža stvar iz ovih prvih šest meseci ove godine što mi nisu dozvolili da ga ožalim kako treba. Kako je zaslužio. I to im nikada neću oprostiti, čak i kada im oprostim što su me oterali sa posla koji je za mene bio ogromna radost i velika čast, a ne samo obaveza.

Devet godina bezuslovne ljubavi i toliko naučenih lekcija. Nikada ne bih otkrio koliko volim da šetam, da nije bilo njega. Nikada ne bih otkrio koliko je divno imati nekoga ko će te uvek dočekati sa radošću, čak i ako ste se pre toga „svađali“ zato što je, opet, pojeo nešto sa zemlje, a zna da ga posle muči stomak. On me je pripremio za dolazak naše dece, i učinio me boljim ocem S. i N.

A opet, ostao sam mu dužan, zbog ljudi koji ni njega ni mene nikada nisu ni upoznali, a sebi su u zadatak dali da me oteraju sa mesta koje je moj drugi dom skoro trideset godina. I to me boli. Taj nesuđeni odlazak na Frušku goru, kada smo znali da će mu verovatno biti poslednji… Zakasnili smo dva........

© Danas