Šta pitati Emili Votson kada imate šest minuta za razgovor?

Ima li cela ta delatnost uopšte smisla?

Isti problem sam rešavao prošle godine u Sarajevu pred kratki razgovor sa Rejom Vinstonom, tada odlučivši da pomenem ono što teško da će neko drugi a slutim da bi mu moglo biti intimno bitno (film „Last Orders“).

Ovaj put, odabrao sam meni dragi film „Metrolend“ po romanu Džulijena Barnsa (i sa predivnom muzičkom temom Marka Noflera), usputno konstatovavši da je fina, srednjeklasna glavna junakinja verovatno bliža Emili Votson od žrtve verskog fanatizma koju je igrala u filmu „Breaking the Waves“ („Kroz talase“) Larsa fon Trira.

Emili Votson se složila, možda iz pristojnosti, možda jer to zaista misli, da bi devedesetominutni „master klas“ koji je održan sledećeg jutra u Bosanskom kulturnom centru otkrio da prve dve uloge Emili Votson zapravo dotiču krajnosti sastava njene ličnosti.

Naime, njena porodica je pripadala Školi ekonomske nauke, sektaškom udruženju, jednim delom baziranom na hinduističkom učenju, koje je zagovaralo apsolutnu poslušnost nevelikoj zajednici – a koja je na ispravnom putu za razliku od ostatka društva.

Kontrasti su bili intenzivni: pod uticajem Škole ekonomske nauke, poslušnost je bila na ceni a rodne uloge „uklesane u mermer“, i u domu Votsonovih nije bilo televizora, ali je porodica imala širok spektar interesovanja koji je uključivao redovno odlaženje u bioskop (trosatna „Deca raja“ Marsela Karnea iz 1945. su bila prvi film koji je malu Emili oduševio i usmerio u pravcu nekakvog umetničkog poziva).

Takođe se i neumorno čitalo, sa „Ratom i mirom“ koji je unet u um sa osam godina.

Kada je izabrana za glavnu ulogu u „Breaking the Waves“, morala je da ode po odobrenje čelnika sekte koji su joj rekli da je odbije jer uključuje obnaživanje.

Ona nije bila raspoložena da im se povinuje, na šta je usledila oproštajna poruka: „idi........

© Danas