Bezbednosne službe Srbije nose teret nasleđa modela iz SFRJ – aparata dizajniranog pre svega za kontrolu sopstvenog stanovništva, a tek potom za odbranu od spoljnih pretnji. Model reorganizacije bezbednosnog sektora koji čeka političku volju da se sprovede u ovom mini-feljtonu analizira konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednostii nekadašnji kaperan bojnog broda

Sistem koji funkcioniše – ali ne za građane (1)

Postoji jedna činjenica koja bi trebalo da zabrine svakog građanina Srbije više od bilo koje spoljne bezbednosne pretnje: tajna služba kojoj ne veruju sopstveni građani nije samo neefikasna – ona predstavlja opasnost po njihovu bezbednost.

To zvuči kao paradoks. Zar službe koje postoje da nas štite ne bi trebalo da budu na strani građana? Nažalost, to i jeste problem – jer se ono što službe formalno jesu drastično razlikuje od onoga što empirijski rade. U praksi, decenijama unazad bezbednosne službe Srbije nisu struktuirane da odgovaraju na pitanje „ko nam preti spolja“, već na pitanje „ko nam je unutrašnji politički neprijatelj“. Ta razlika, koja zvuči kao nijansa, zapravo je suština svega što danas ne funkcioniše.

Mnogo je bilo kritika u proteklom periodu, ali u ovom društvenom trenutku je svrsishodnije da sledimo Linkolnov stav – pravo na kritiku ima onaj ko je spreman da pomogne. Zato je ovaj feljton pokušaj da se ponudi konkretan, sprovodljiv model reorganizacije obaveštajno-bezbednosnog sektora Srbije: onakav kakav bi, bez obzira ko bude na vlasti sutra, trebalo da postane osnova ozbiljne državne reforme.

Nasleđe koje nas i dalje drži

Da bismo razumeli zašto je ovakav model uopšte neophodan, vredi se vratiti na početak – ne zato što je istorija sama sebi svrha, već zato što ono što danas imamo direktno proističe iz onoga što nikada nismo do kraja promenili.

Bezbednosne službe Srbije nose teret nasleđa modela iz SFRJ – aparata dizajniranog pre svega za kontrolu sopstvenog stanovništva, a tek potom za odbranu od spoljnih pretnji. Uprava državne bezbednosti (UDBA) nije bila zamišljena kao instrument zaštite građana od stranih obaveštajnih operacija. Bila je zamišljena kao instrument zaštite sistema od sopstvenih građana – i u tome je bila izuzetno efikasna. Kada je 1966. smenjen Aleksandar Ranković, tada najmoćniji čovek jugoslovenske tajne policije koji je odudarao od novog, reformisanog političkog pravca, usledilo je kratko razdoblje liberalizacije i obećanja suštinske reforme službi. Ta reforma je bila parcijalna, nedovršena i na kraju poništena. Kultura aparata pokazala se otpornijom od svake reorganizacione šeme. To je eksplicitan primer da „promena zakona bez promene kulture“ nije nova pojava – ona je, u našem slučaju, tradicija stara više od pola veka.

Taj institucionalni refleks nije nestao promenom zastave, himne ili ustava. Prošao je kroz sve transformacije kao nevidljivo vezivno tkivo: iz UDBE u Službu državne bezbednosti, iz SDB-a u DB, iz DB-a u BIA. Svaka promena nosila je novo ime, ponekad i novi zakon. Ono što nije menjano jeste kadrovska logika i kultura političke lojalnosti.

Ovo nije apstraktna teza. Posle promena 2000. godine, jedan od najtežih – i najmanje javno razmatranih – zadataka nove vlasti bio je upravo pitanje kadra Državne bezbednosti: koliko je lojalističkog aparata opstalo, koja su to imena i ko su im politički zaštitnici. Odgovor je bio neugodan: znatan deo operativnog kadra ostao je na svojim pozicijama, presvukao se u novo institucionalno ruho i nastavio da funkcioniše po logici koja nije bila demokratska reforma, već institucionalno preživljavanje. Zaštitnici su se naravno promenili – ali praksa prilagođavanja novim gospodarima, umesto služenja građanima, ostala je ista.

Direktori bezbednosnih službi i danas najčešće napreduju zahvaljujući stranačkoj lojalnosti, a ne profesionalnoj kompetentnosti. Nije slučajno što znatan broj bivših ili aktuelnih rukovodilaca srpskih bezbednosnih agencija živi na Dedinju – u elitnom beogradskom naselju čije nekretnine i način života teško da bi mogli priuštiti od državne plate. To nije anegdota, već simptom sistema u kome položaj nije nagrada za kompetentnost, već za lojalnost – i u kome ta lojalnost ima svoju cenu, koja se uvek plaća na račun građana. Pri tome, mnogi od njih u funkcionalnoj državi ne bi prošli ni osnovnu, a kamoli potpunu i posebnu bezbednosnu proveru.

Dakle, ono što nismo nikad uspeli da promenimo jeste kultura. Skupštinski odbor koji bi trebalo da kontroliše rad agencija formalno postoji, ali nema ni stvaran pristup poverljivim informacijama, ni kapacitet da taj uvid pretvori u pravu kontrolu. Rezultat je paradoks koji bi trebalo da bude neprihvatljiv u svakoj demokratiji: građani Srbije nemaju nikakav stvaran mehanizam demokratske civilne kontrole nad institucijama koje u njihovo ime – i navodno u njihovu korist – raspolažu najširim ovlašćenjima koje država može da dodeli. Službe koje bi po svojoj prirodi i demokratskim principima morale biti trajno i efikasno u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti, ostaju van domašaja onih kojima su namenjene.

Sve to nije slučajnost. To je sistem koji savršeno funkcioniše – ali ne za građane, već za one koji žele da izbegnu nadzor. I dok smo mi ostali zarobljeni u toj logici, bezbednosne pretnje su se fundamentalno promenile. Danas su to hibridne operacije – od dezinformisanja koje cilja demokratske procese, preko ranjivosti energetske i digitalne infrastrukture, ekonomskih pritisaka kao geopolitičkog oružja, pa do sajber prostora kao nove linije fronta na kojoj se svakodnevno vode bitke koje javnost ne percipira. Institucije dizajnirane za prošli vek jednostavno nisu sposobne da odgovore na bezbednosne pretnje ovog veka, bez obzira na to koliko novca u njih ulažemo ili koliko ljudi zapošljavamo.

Ono što imamo – i zašto nije dovoljno

Osnivanje Saveta za nacionalnu bezbednost i Biroa za koordinaciju bezbednosnih službi predstavljalo je korak u dobrom pravcu. Po prvi put, u Srbiji postoje tela čiji je zadatak da usmeravaju i koordinišu rad službi koje su decenijama funkcionisale kao odvojena, često suparnička carstva – svako sa sopstvenim interesima, sopstvenim zaštitnicima u vlasti i sopstvenom logikom samoodržanja.

Ali sam način osnivanja tih tela je nepotpun jer ugrožava njihov dugoročni smisao. I Savet i Biro su, u suštini, neustavne kategorije – tela osnovana zakonskim aktima, čiji status, nadležnosti i samo postojanje zavise od volje aktuelne skupštinske većine. Reforma izgrađena na tako nestabilnim temeljima ne predstavlja modernizaciju. To je samo privremeno rešenje koje čeka sledeću promenu vlasti da bi bilo ukinuto, preoblikovano ili svedeno na dekoraciju. Da bi ovi mehanizmi imali stvarnu, trajnu težinu, moraju biti ugrađeni u Ustav – ne kao tehnički detalj, već kao temeljni deo arhitekture nacionalne bezbednosti.

Srbija ima obaveštajno-bezbednosni sektor koji formalno postoji, ali suštinski ne štiti. Ima koordinaciona tela koja su neustavna. Ima skupštinski nadzor koji je ceremonijalan. I nema – što je možda i najvažnije – nikakvu sposobnost da samostalno razume svet oko sebe.

Tri stuba umesto jednog haosa (2)

Srbija ima bezbednosni sektor koji pokušava da radi sve i upravo zato ne radi ništa kako treba. Zamislite kompaniju u kojoj isti radnici istovremeno vode računovodstvo, pravnu službu i marketing – bez jasnog opisa posla, bez jasne odgovornosti i bez jasnog nadređenog kome duguju izveštaj. Kada nešto pođe naopako, niko nije kriv. Ali kada nešto uspe, svi prisvajaju zasluge. Bezbednosni sektor Srbije funkcioniše upravo po toj logici već decenijama i dok god funkcioniše tako, ne štiti državu već sebe. Rešenje nije u tome da se isti haos bolje organizuje. Rešenje je u tome da se jasno odluči ko šta radi i da svako za to odgovara jednoj, jasno definisanoj instituciji. Zvuči jednostavno – i jeste konceptualno. Međutim, politički je sve samo ne jednostavno.

Tri funkcije, tri ministarstva, tri lanca odgovornosti

Postoje države koje su pre više od sedamdeset godina uspostavile model koji od tada nije morao da se menja jer je od početka počivao na održivoj osnovi. Princip je uglavnom svugde sličan: nacionalne obaveštajne sposobnosti pri ministarstvu spoljnih........

© Danas