Bio je Petnaesti mart, bio i prošao. Svi su potrčali da o tom datumu kažu pokoju, da objasne zašto je uspeo, zašto nije bilo ovako, a zašto je bilo onako, zašto Studenti u blokadi nisu poslušali jedne, a zašto su, bogo moj, poslušali druge. Mnoštvo analiza i tumačenja, ali i beskrajnih apologija i kritika dobijamo već ne samo ovih dana, nego mesecima unazad. No, sve ono što se desilo tog dana pre jednu godinu – nikada veći broj ljudi na ulicama Beograda, zvučni top koji je pokosio masu i momentum kulminacije antirežimske borbe – sve je to sada postalo deo naše moderne povijesti.

Međutim, ono što je posebno važno u vezi s tim datumom jeste ono što se dogodilo nekoliko dana pre protesta, a to je studentsko Pismo narodu u kojem oni pozivaju građane da se samoorganizuju, preuzmu stvari u svoje ruke i formiraju zborove koji će krenuti od najnižeg nivoa ka slobodi. Naravno, uz sve svoje vrline i mane takvog organizovanja, to je bio trenutak kada se naša politička artikulacija pomerila s mrtve tačke. Pokazalo se da je moguće imati alternativu.

U tom Pismu jasno je napisano da „nasuprot ustaljenom modelu predstavničke demokratije, gde se sva moć i odgovornost prepuštaju izabranim predstavnicima koji kroje naše sudbine umesto nas – u neposrednoj demokratiji se svako jednako pita i jednako je odgovoran za ono što ga se tiče“, te potom dodaju da „predstavnička demokratija očigledno nije u stanju da reši višedecenijsku društveno-političku krizu naše zemlje, dok model neposredne demokratije, na osnovu našeg iskustva, ima dobru šansu“.

Možemo sada da........

© Danas