Splet je srećnih okolnosti i viška posla to što sam pre nekoliko godina našao radost u birokratskoj pedantnosti.
Otkako šaljem kolumne mudrom uredništvu Danasa, a ovo ih, kakve god da su, bez izmena objavljuje, svoje tekstove numerišem. Tako znam da je ovaj koji čitate po redu ravno dvestoti.

Valjalo je i to uspeti, dvesta puta sesti pred beo papir, to jest pred kursor što titra na monitoru, i dvesta puta poroditi kakvo smatranje. Nije to uvek isti kvalitet, naravno, ali je neki standard valjda postignut.

Volim da mislim da je Vaservaga kao dobar restoran narodne kujne sa prihvatljivim cenama – taman dovoljno da narod bude zadovoljan, pa makar je izbegavali prefinjeniji gastro-kritičari.

Hermanito Santos i njihovo zato

Dok pišem, đavolčići na ramenu mi ređe govore šta da radim, ali često pričaju šta da ne radim. Pazim da čitaoca ne smatram amebom, binarnim bićem koje razume samo crno ili samo belo. Da mu ne crtam previše. Da razmotrim da nešto može ovako i onako, pa neko svako domisli za sebe. Pogotovo pazim da ne dajem tobože gotova rešenja i magične recepte – to bi bilo odviše gordo.

Ali kako je dvestota naša sreda poslednji dan godine, možda je primereno da ovde ipak dam jedan recept. Takoreći novogodišnji! Da sam kakav fudbaler ili pevaljka u bezazlenom popodnevnom........

© Danas