Lako se može uočiti da su tokom vremenskog perioda koji neki istoričari nazivaju „modernim srpskim društvom“, studenti uvek bili prvi koji su se masovno oglašavali i bunili kad god je vlast iskakala iz „demokratskog falca“ i skretala prema autoritarizmu u želji da bespogovorno i neograničeno upravlja državom, društvom, ekonomijom i narodnim kapitalom.

Takva situacija se ponavlja do danas, pri čemu je svaka studentska pobuna bila praćena „refleksnim“ pokušajima vlasti da studente i univerzitete „disciplinuje“ – nekada koristeći ideološku, nekada političku, a danas i ekonomsku kontrolu.

Strah koji autoritarne vlasti imaju od pobunjenih studenata, njihovog slobodnog mišljenja i reči koje ne mogu da predvide ni da ih upravljački „urede“ uvek ih je vodio prema pokušajima da se univerzitetima i studentima nabace „đemove i dizgine“, bez obzira što su posledice takvih postupanja uvek imale dugoročne i pogubne posledice koje su se ogledale u: gubicima poverenja među ljudima, osipanju kvaliteta studija, zameni znanja – veštinama, itd, a posledično i iseljavanjem mladih i stručnih ljudi, slabljenjem ekonomije, smanjivanjem kvaliteta usluga itd.

No, ipak, svaka studentska generacija je iznova potvrđivala da se univerziteti ne mogu utišati, jer je u njihovoj biti da pitaju, osporavaju i osmišljavaju.

„Šezdeset osma“, „devedeset šesta“ i „dvadeset treća“ obeležavaju tri godine, tri generacije i tri talasa studentskih protesta koji su, svaki na svoj način, uzdrmali odnos između države i srpskih univerziteta. I svaki put, umesto da posluša poruku sa ulica i amfiteatara, vlast je odgovarala pokušajem da univerzitet utiša, razbije ili preusmeri.

Kada su se u junu 1968. godine beogradski studenti okupili pod parolom „Hoćemo reforme, a ne privilegije!“, oni su zapravo branili moralnu suštinu socijalizma – pravdu, jednakost i dostojanstvo. Vlast je tada reagovala kombinacijom „razumevanja“ i straha. Tito je odmah........

© Danas