Još u Požeškoj ulici na putu ka Topčiderskom groblju, gde se bila sahrana Ratku Mladiću, dočekala nas je ogromna gužva. Automobili i autobusi kretali su se metar po metar, pa ponovo stajali. Crveno i zeleno svetlo na semaforu nisu imali previše značaja – kolone su stajale i kada bi se upalilo zeleno.

Ljudi nervozno trube, dok poneki automobil prolazi sa srpskom zastavom koja se vijori visoko u vazduhu.

„Verovatno Mladićeva sahrana, budale“, dobacio je jedan čovek, besno prolazeći pored nas.

Kolima se dalje nije moglo, pa smo krenuli peške uz Vojvode Vlahovića. Velike grupe ljudi odvojeno su se pele uzbrdo, a retko ko među njima nije bio u crnini.

„Dolazim iz Čačka“, rekao je jedan čovek, na šta mu je drugi odmah dobacio: „Bravo, ja sam iz Stare Pazove.“ Prvi je na glavi nosio crvenu beretku, a delovalo je da su se dvojica muškaraca slučajno srela tek na putu ka sahrani.

Iz jedne grupe ljudi, kada je video koliko moraju da se penju do groblja, jedan čovek je dobacio “ma ajde da se vratimo, video je Bog da smo bili”.

Više od deset blindiranih i policijskih automobila pod rotacijom prošlo je pored nas, dok je ostatak saobraćaja bio zaustavljen.

„Tu su političari“, dobacio je neko iz okupljene mase dok je kolona prolazila.

Kako smo se približavali groblju, put je počeo da se spušta, a činilo se da su i ljudi postajali raspoloženiji, ili su barem više razgovarali među sobom. Među okupljenima najviše je bilo muškaraca, mnogi u majicama sa natpisom „Vojska Republike Srpske“ ili likom pravosnažno osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića.

Sreli smo i nekoliko porodica koje su, kako su rekle, sa ćerkama krenule da „odaju počast generalu Mladiću“. Majice sa Mladićevim likom nosile su i devojčice koje su išle sa njima.

Duž puta kojim su se ljudi kretali, na svakih pedesetak metara stajalo je po nekoliko uniformisanih policajaca, dok smo nešto niže od njih gotovo svaki put zaticali još po........

© Danas