„Krčag ide na vodu dok se ne razbije“ glasi stara narodna mudrost. E, ovaj se razbio. Tačnije, razbila ga srpska studentarija u paramparčad.

„Ding-dong“, napisah onomad. „I zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni. Zvoni za tobom“.

Ovo je originalan citat iz sedamnaeste meditacije engleskog pesnika Džona Dona, 1642. Naravno, proslavio ga je Ernest Hemingvej, uzevši ga za naslov svog čuvenog romana o Španskom građanskom ratu (1940).

Pade režim na izborima samo tako. Sruši se kao kula od karata. Do nogu potučen. S razlikom od pola miliona glasova. Počišćen. Pometen. Zbrisan ne gumicom, već olovkom.

Jedinstven primer, uistinu. Jedan spontan pokret uspeo je da porazi režim koji je delovao nepobedivo. Pod nemogućim izbornim i životnim uslovima, u atmosferi pojačane represije, praktično bez medijske podrške, studenti su stroborili naprednjake, i njihov bedem i njihovog prvog čoveka.

Evropska poruka na dan glasanja bila je kristalno jasna. I direktna. Rezultati se moraju poštovati ma kakvi bili. Sve je bilo pripremljeno za nasilnu odbranu postojeće vlasti. Blokirane glavne ulice Beograda, ono ruglo od Pionirskog parka prepuno policije, žandarmerije i kriminalaca. Ko zna koliko je tamo bilo oružja i godina robije.

A onda, odjednom, iznebuha, priznanje izbornog poraza. S veoma preciznim brojkama iako je tek jedan sat protekao od zatvaranja birališta.

Priznanje – da. Čestitka boljem – ne. Opet smo slušali salve uvreda i optužbi. Neosnovanih, fabrikovanih, paranoičnih. Opet priča o „obojenoj revoluciji“, o izvršiocima radova, evropskom uplivu i delovanju antitrampovske „duboke države“ SAD. Svi su se urotili protiv njega siromaha. Jedino on iskreno brani Srbiju, jedino on Srbiju nosi na srcu. Jedino on zna i želi da je vodi u svetlu budućnost. Večno, po mogućstvu.

Ali, ne biva. Moraće, pre ili docnije, vlast predati drugom. Najljućem neprijatelju.

Izdajnicima, ustašama, stranim plaćenicima, omraženim........

© Danas