Sve smo skloniji prećutkivanju i zaobilaženju istine. Sve češće brišemo i zaboravljamo. Sve nam je važnije da ono što je bilo, što je nepobitno dokazano i dokumentovano, sakrijemo pod neproziran veo nesećanja. Ponekad se, bar neki od nas, bave flagrantnim preinačivanjem, falsifokovanjem, istorijskih činjenica. Otud ovaj napis.

Duga je je i turobna povest ovdašnjeg pravosudnog beščašća. Politička suđenja i nepravedne presude, lažne optužnice i fabrikovani dokazi, krivična odgovornost za političko mišljenje i iznet stav. Duga i turobna, rekoh.

U Srbiji ukupan pravosudni sistem nije doživeo suštinsku reformu od uspostavljanja revolucionarne (komunističke) vlasti 1945. do dana današnjeg. Jednom uspostavljeno partijsko i ideološko pravosuđe nikad nije doživelo jasan diskontinuitet. Menjale su se partije po nazivu, ali su nosioci sudskih i tužilačkih funkcija i dalje ostajali, i vaspitani, u duhu potčinjenosti i podaništva svemoćnoj i sveprisutnoj partiji i nametnutoj ideologiji.

Baba o uštipcima, a Protić o…

Baba o uštipcima, a Protić o…

Država i pravo su bili instrumenti u rukama vladajuće klase kojim se štitio onaj društveno-ekonomski poredak koji je u interesu te klase. Ovo je doslovan citat kojim su učena pokolenja naših pravnika.

U doba titoizma mogli ste postati sudija ili tužilac bez diplome Pravnog fakulteta, ali bez crvene partijske knjižice niste. Nemojmo se lagati i samozavaravati. Toksično je.

U tom pravosudnom sistemu, zbog delikta mišljenja, na tešku robiju osuđen je Borislav Pekić. I Milovan Đilas. I Žanka Stokić. I šestorica profesora Pravnog fakulteta: Slobodan Jovanović, Kosta Kumanudi, Lazar Marković, Dragoljub Jovanović, Milan Žujović i, ranih sedamdesetih, Mihailo Đurić. Mihajlo Mihajlov. Slobodan Subotić. Lazar Stojanović i Gojko Đogo. I toliki drugi. Imenovani i bezimeni.

Ko ih je optuživao, ko im je sudio, ko im je izricao presude?

Bilo je, priznajem, tzv. rehabilitacija. Prekasno i poluiskreno.........

© Danas