Mnogo je ovakvih priča kod nas. Biće da smo takav narod. Milan je bio razmaženi jedinac. Mnogo su se njegovi mučili da ga dobiju. Bog ili priroda, eto, dali su im samo jedno dete. U takvim situacijama roditelji često zaborave da su dobili dete a ne kućnog ljubimca. A dete valja vaspitavati, jer i ono jednog dana treba da postane čovek.

Postao je razmažen, samoživ i bezobrazan. U kući obasipan ljubavlju, pažnjom, skupim igračkama, prezaštićen od obaveza i spoljnih uticaja sveta koji ga je čekao. U tom svetu ne teče med i mleko, kako se to Milanu u kući činilo. Druga deca ga nisu volela, jer drugarstvo je uzajamni odnos u kome uzimaš i daješ. A Milan je naučio samo da uzima, ne i da daje. Da stvar bude gora, naučen je da je važnije ono što ima na sebi ili kod sebe, od onoga što nosi u sebi. Zbog toga su ga deca izbegavala, a on verovao da je bolji od svih, sa infantilnom potrebom da to kad-tad dokaže. Provlačio se kroz školu zahvaljujući stalnim odlascima njegove majke kod učiteljice, a kasnije svih nastavnika.

U srednjoj su ga puštali, jer je tata iz Minhena slao devize koje su često završavale u džepovima profesora matematike, fizike i hemije. Nekako, bez svoje zasluge, stekao je diplomu srednje ugostiteljske, smer kuvar. Imao je par devojaka, jer je devedesetih kad voziš „golfa dvojku“ sa tamnim staklima i nemačkim tablicama, lako bilo doći do seksa. Ne i do ljubavi. Zbog toga je njegova majka spretno izvela upoznavanje sa Nadicom, lepuškastom devojkom sa sela, koja je u potrazi za boljim životom stigla u veliki grad. Tako se Milan oženio. Ona je........

© Danas