Mogao je da uradi sa loptom nezamislive stvari. Pravi čarobnjak.Divio sam mu se, još dok je igrao u svom, malom klubu, mada pridev mali, možda nije dobar. Baš u vreme kad je tragični junak ove priče stasavao, njegov klub dobio je nadimak po možda najvećem klubu na svetu, jer je beležio ogromne uspehe. Uspehe o kojima danas u Srbiji bilo koji klub može samo da sanja. Zaigrao je za prvi tim. I odmah se videlo da je vredni i skromni dečko čudo, te da mu je ako ne pođe ništa po zlu, nebo granica. A moglo je da pođe po zlu, srećom nije. Nisu ga pustili u najveći klub. Ispali su iz elitnog takmičenja, igrali jednu godinu u drugoj ligi istok, koja je bila jača od najbolje koju danas imamo.

Prenosila je te godine televizija Beograd nekoliko utakmica u kojima je igrao. Tukli su ga mnogo. Zavist, ljubomora, ili potreba da se zaustavi čarobnjak sa loptom, nemam pojma… Mogli su da mu polome noge i zauvek sklone sa fudbalskog terena. Srećom nisu. A možda to i nije bila sreća. Možda bi bio bolji čovek da je ostao anonimni trener petlića u svom klubu.

Kako god, besneo sam pored crno-belog televizora EI Niš, dok je on trpeo pogibeljne startove protivnika. Sanjao sam dan kad će doći u veliki klub za koji sam navijao. Divio sam se njegovoj predanosti, poštenju i želji da u teškim danima pomogne klubu u kome je ponikao. Odlično je odigrao sezonu, vratio klub u elitno takmičenje, a onda uz mnogo........

© Danas