Европо стара, зар ти немаш стида?

Јевропи... Теби да певам, теби, тиранко!

А дах ми мори отров и гнев,

Увреда твојих жаоци јетки

Потпаљују ми племенити гнев.

Мудри и незаборавни Душко Радовић је својевремено у својој легендарној емисији „Београде, добро јутро“ рекао: „Колико ме растужи поскупљење, толико ме одушеви објашњење“. Ове његове речи најбоље одражавају мој утисак након још једног „историјског“ Самита Европска унија – Западни Балкан, одржаног у Црној Гори.

Једна од најважнијих тема овог скупа била је Иницијатива за успостављање новог и иновативног модела проширења ЕУ на Западни Балкан. У њеној суштини је предлог Немачке и Француске да се земљама кандидатима за пријем омогући фазни приступ европским програмима и јединственом тржишту, чак и пре пуноправног чланства у ЕУ. Овај иновативни предлог је означен као велики и одлучујући замах у политици проширења ЕУ, као и да је сада прави политички и историјски тренутак да се озбиљно приступи његовој реализацији.

На овај начин је неприкривено показано, и то не први пут, да за заједницу европских народа оличену у ЕУ постоје земље другог реда за које не важе тзв. универзалне европске вредности. Александар Вучић и његова медијска машинерија су оберучке прихватили овај недостојни предлог, проглашавајући га за изузетну прилику у процесу европских интеграција.

За власт у Србији је најважније да подржи тзв. поступну интеграцију, без обзира на то што се на тај начин доводи у питање национални и државни интерес Србије као суверене земље (на шта се А. Вучић непрестано позива). Јер овакав поступни процес приступања ЕУ само отвара додатни маневарски простор за његове политикантске манипулације, давање празних обећања и поигравање са основним процедурама и вредностима које чине суштину процеса европских интеграција, за које он упорно тврди да су главни политички циљ и политичко опредељење његове напредњачке власти.

Напредак у спровођењу овако предвиђеног начина приступања ЕУ обезбедио би видљивију и осетнију корист (пре свега за буџет Србије), а стварни напредак би зависио од резултата у вођењу приступних преговора, што би значило да постоји и могућност суспендовања преговора ако се одступа од основних вредности ЕУ. Приступни преговори Србије су већ на известан начин суспендовани, али то не брине много А. Вучића јер је он остварио свој главни циљ, а то је избегавање суочавања са стварним резултатима његовог похода на ЕУ и добијање додатног времена за обезбеђивање њихове даље подршке.

Шта још треба да се деси у Србији да би престала та конструктивна и кооперативна сарадња Европске комисије и А. Вучића? Који још доказ треба да се пружи бирократским функционерима ЕУ и њиховој политичкој олигархији о диктаторској, криминализованој, корупционашкој и пљачкашкој природи овог погубног напредњачког режима?

Шта још треба да се деси у Србији да би престала та конструктивна и кооперативна сарадња Европске комисије и А. Вучића? Који још доказ треба да се пружи бирократским функционерима ЕУ и њиховој политичкој олигархији о диктаторској, криминализованој, корупционашкој и пљачкашкој природи овог погубног напредњачког режима?

Овај предложени нови замах у процесу проширења ЕУ само је очигледан доказ да Европска комисија и даље упорно подржава А. Вучића као гаранта стабилности и главног преговарача у процесу европских интеграција, јер он већ испуњава њихов новопронађени фазни и постепени приступ преговорима, купујући и даље време, а да не испуњава ниједну преузету обавезу. Он и даље, као њихов фактор стабилности, само даје низ испразних обећања које нема намеру да оствари, што јасно говори његов приступ спровођењу препорука ОДИХР-а, Венецијанске комисије, те стварању услова за слободне и демократске изборе формирањем РЕМ-а.

За бирократску олигархију Европске уније, посебно Европске комисије, најважније је да А. Вучић и његова........

© НСПМ