Када ми је, неколико година после Петог октобра, академик Часлав Оцић говорио о погубним последицама гашења економских и привредних института који су се бавили теоријско-научним погледима на друштвена кретања, морам да признам да нисам до краја разумео ове мудре речи.

Једноставно сам сматрао – као и многи други – да нам нису преко потребне ове институције које се баве проучавањем привреде која више није у друштвеном власништву, већ је постала „приватизована“. Чему наука и теорија на слободном тржишту које својом „невидљивом руком“ у свакодневници суптилно регулише све постојеће односе и исправља све неспоразуме?

Каква сам само будала био – убрзо сам почео да схватам на колективном искуству „од крви и меса“ у годинама након Петооктобарске револуције. Изгон научне мисли из привреде настао је као планска активност прихватања статуса „незваничне колоније“, јер би свако стручно посматрање лако уочило и упозоравало на колонијалне промене у српској привреди.

Укидањем општости и теоретичности, и свођењем свега само на „голу“ и приземну привреду, дошли смо у ситуацију да „не видимо читаву шуму од једног дрвета“. Ову постепеност и деградацију, речником убијеног премијера Зорана Ђинђића, могли би назвати као процес „кувања жабе“.

Дијагноза „Петог октобра“

Онда се изненада појаве неке књиге које волшебно саберу све каменчиће наше разбацане свести у целовит мозаик сопственог отрежњења. Онда те исте књиге послуже као огледало наших заблуда и као видик са кога схватамо како смо се еуфорично, ходајући напред у историју, у ствари кретали уназад у вазалну прошлост. Свакако да у ову категорију спада и књига професора Слободана Антонића Неоколонијализам и инверзни национализам: случај Србије.

Често је у јавности академик Душан Ковачевић говорио како „имате“ драму ако сте у стању да је препричате у једној јединој реченици. Слична умна законитост могла би се применити и на наслов овог Антонићевог научног дела, објављеног на ћириличном писму у оквиру едиције „Филозофског факултета“ у Београду. Наслов је обухватио садржај књиге до танчина и наткрио се над њом као тмурни облаци над шумадијским брежуљцима пред долазећу олују.

Свакоме је јасно како је у књизи Србија представљена као привредна и друштвена колонија савременог доба, где значајан део њене елите гаји презир, ниподаштавање, па чак и мржњу према сопственом народу („инверзни национализам“). Опомињући наслов ове књиге позива потенцијалног читаоца да се, радознао и забринут, креће по вешто осликаним стазама Антонићевог наратива. Суштина бива јасна већ из самог наслова, а ово штиво ће покушати да само додатно осветли скривене ћошкове књиге, неприступачне површинском закривљењу наше баналности.

Чему помињање данашњег стања у српској привреди са почетка овог штива – када се из самог наслова књиге уочава да ово дело много више говори о друштвеној теми? Зато што је потпуна слика економске окупације Србије објашњена, поред осталог, кроз прво поглавље Антонићеве књиге насловљено „Пети октобар као колонијална контрареволуција“. Књига садржи укупно пет поглавља која заокружују поглед на привредно и друштвено стање незваничне колоније Србије.

Књига садржи укупно пет поглавља која заокружују поглед на привредно и друштвено стање незваничне колоније у Србији

Књига садржи укупно пет поглавља која заокружују поглед на привредно и друштвено стање незваничне колоније у Србији

Сам наслов првог поглавља нам јасно показује оцену аутора о догађајима од петог октобра 2000. године. Антонић дословце каже: „Ако су 1804, 1815. или 1941. биле године антиколонијалне (антиимперијалистичке) револуције, онда је, фактички, пети октобар 2000. био датум суштинске колонијалне контрареволуције“.

Дакле, Антонић доказује да Пети октобар није био ни пуч ни државни удар, како се означава у једном делу домаће литературе или публицистике. Он сматра да је Пети октобар 2000. „несумњиво била револуција“, са цртама оружане побуне. У тој револуцији „полиција и војска нису хтели да бране Милошевића из два разлога: 1) и нижи и средњи официри/дужносници били су уверени да је Милошевић изгубио изборе, те нису желели да се због тога туку с побуњеним народом; и 2) многи високи официри/дужносници имали су договор с опозицијом и страним фактором да се пребаце на њихову страну тако што ће, у одлучујућем тренутку, остати пасивни“.

У даљој елаборацији Антонић, цитирајући многе истраживаче и сведоке који су се бавили овом револуцијом, долази до закључка да је преврат првенствено извршио „ојађени и наљућени народ“, иако нимало не занемарује утицај страног (западног) фактора. Онда стиже до кључног понаслова у првом поглављу названог „Структурне промене после Петог октобра и колонијална демократија“, које хируршки прецизно показују степен привредне колонизације Србије, само четврт века након толико жељене револуције!

Пљачкашка приватизација

Читаоцу не треба буквално никакво предзнање из економских наука да би, вођен лаким али дубоким Антонићевим стилом приповедања, стигао до сазнања да је „ојађени народ“ који је срушио Милошевића добио „радикалну промену својинске, друштвене и економске структуре“; промену за коју се није борио и која му је, уместо обећавајућег сјаја слободе, донела тмурну колонијалну свакодневницу.

У том смислу аутор упоређује податке: у Србији је 1989. године око два одсто људи радило у приватном сектору, а пре петог октобра 2000. године уравнотежено по читавој држави око 16 одсто запослених. Након револуције следи масовна приватизација и већ до 2011. године посао губи око 75 одсто радника запослених у друштвеном (државном)........

© Нови Стандард