Savremena država servis je građana. Ne postoje, dakle, građani zato što ima države, nego država postoji da bi služila građanima. Građani su „vlasnici“ države koji su izabranim predstavnicima (službenicima) dali mandat da zemljom upravljaju u njihovo ime. Utoliko bi predsednici države, predsednik vlade, predsednica skupštine, trebalo da rade u javnom interesu i u službi građana, odnosno brinu se o sprovođenju i očuvanju ustavnog poretka i zakona. Oni, pak, koji izađu iz zakonskog okvira nalaze se pod udarom zakona.

Čak je i najgluplja Platonova ideja, naime ideja da filozofi budu upravljači države, išla u tom pravcu: budući da znaju najviše, verovao je Platon, filozofi treba da upravljaju društvom. Koliko je to genijalna ideja svedoči, između ostalog, i to što je Platon, filozof – u pokušaju da stvori filozofsku državu – završio kao rob na nekoj pijaci, pa su ga prijatelji jedva otkupili i sačuvali mu živu glavu.

Nije, međutim, to najgore. Filozofi, naime, često imaju odlične ideje, jedino što ponekad nemaju veze sa stvarnošću, pa su skloni ne ideje da prilagode stvarnosti, nego da stvarnost skroje po meri ideja. A tada nastaje pakao. Robespjer, Danton, Sen Žist, potom drugovi Lenjin, Staljin, Trocki i Mao Ce (da se zaustavimo na ovom cenjenom društvu), veoma su držali do filozofskih ideja, pa su, nastojeći da ih sprovedu, pobili više ljudi nego što ih je izginulo u ratovima. Filozofi Zoran Đinđić, Tomaš Masarik, ili Edvard Beneš izuzeci su samo zbog toga što su prestali biti filozofi kad su ušli u politiku. Od filozofije ostala im je veština mišljenja, ali ne i tvrdo sprovođenje filozofskih ideja.

Kriminalizacija samih sebe

No, rekosmo, čak je i divna Platonova ideja da filozofi upravljaju društvom bila vođena idejom poštovanja zakona. Nema države bez zakona i bez onih koji o sprovođenju i očuvanju zakona brinu.

Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, međutim, otišli su korak dalje: oni jesu sebe proglasili kastom upravljača – kao što je Platon filozofe hteo da proglasi posebnom grupom – ali uneli su iznenađujuću novinu u umeće upravljanja društvom: odlučili su da se ne obaziru na zakone, nego samo na sebe. Na taj način su uspeli da urade ono što se u istoriji retko viđalo: kriminalizovali su sebe same.

Stvari, dakle, stoje ovako. Aleksandar Vučić i njegova partija poistovetili su se sa državom, te svaku kritiku svoje vladavine proglašavaju napadom na državu, ustavni poredak i predsednika države lično.

Nije to, naravno, nova tehnika obmanjivanja gađana. Svaki autoritarni poredak koristi matricu: diraš li nas, upravljače, legitimno i legalno izabrane predstavnike većine (pri čemu Vučić i njegovi nisu organizovali nijedne legalne izbore, što znači da njihova vladavina nije legitimna, nego počiva na teroru i nasilju), dirnuo si u državu i poredak.

Ostavimo po strani čak i okolnost da je savremena država ozakonila javnu kritiku vlasti u vidu opozicije, jer se pokazalo da upravo takav odnos snaga najbolje čuva slobodu jednog društva. Ovde je na delu nešto još gore: Vučić i SNS su samovoljno, radosno, unosno, ne mareći za javni interes, sami sebe, dakle, izveli izvan poretka, te sada vladaju ne na osnovu zakona, nego na osnovu volje prvog među njima, dakle proizvoljno, nasiljem i terorom nad građanima.

Pljačka je neprikrivena i dopuštena. O lažima ni da ne govorimo.  A poredak koji je uspostavljen unutar već postojećeg poretka, i to poredak koji ne počiva na pisanim zakonima, već na zakletvi (omerta) i bezuslovnoj odanosti vođi, ne može se nazvati drugačije do mafijaškim.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!

© Vreme