Dok šarene konfete lete u nebo (u vesele boje ofarbano sivo lice UEFA), kapiten ljulja pehar pred razdraganim saigračima, raspomamljeni navijači doživljavaju udar sirove sreće pravo u venu, pobeda se lagano šunja ka izlazu sa stadiona.

Kad se slavljenici budu treznili, slatki navijački mamurluk zavlada ulicama, dok političari iz UEFA prebrojavaju novac i bonuse za platurine, rezultat finala je već dobio misionarsku ulogu.

Pobeda nikada ne ostane sa pobednikom. 

Ona ima drugačiji put. Prisvoje je ostali u nadi da će i za njih ostati pokoje zrnce zlatne prašine. Njena sudbina je da joj se ulaguju, da je kopiraju, da kopaju po njenoj suštini tražeći tajni sastojak.

Zato danas poveliki komad planete navija za PSŽ. 

Pisao sam već ove sezone da je pariski fudbal oslobođen šablonske stege. Na tim treninizima u Poisiju se lopta miluje, većina ostalih je maltretira probajući da joj silom nametne volju. Ako ste dovoljno puta gledali PSŽ primetićete da aut, korner, slobodnjak predstavljaju slobodni stil u kome je jedini cilj da se što pre lopta vrati u teren. Da se igra. Tim uvek izgleda kao da je u žurbi, kao da su zakupili termin na 90 minuta i žele da što više od toga iskoriste.

Kada Hakimi trči da izvede aut u njegovoj nameri oseća se želja da pobedi ne protivnika, već vreme. On negira zakonitost moderne igre, da optimizuješ mogućnosti, maksimizuješ ulaganja.  Zbog svega toga ova Lućova kreacija deluje arhaično, kažu da je, ( znam iz priča) najveći tim ikada napravljen, brazilski iz 1970. godine delovao baš tako, žurilo im se da te rasture. 

Luis Enrike je uspeo u Parizu ono što........

© Sportske