Ako pođemo od Krležinih istorijskih "deplasiranih grimasa", od večite potrebe da se stvari nasilno trpaju u jednostavne obrasce, vrlo teško ćemo hrvatski fudbal smestiti u neku prostornu kategoriju.

Fudbal je, za razliku od države, nesumnjivo bliži Mitteleuropi. Ali, ni on ne uspeva da pobegne od večite šizme hrvatskog društva, administrativne i kulturne pripadnosti nekadašnjem k.u.k. prostoru, ali i političko-emotivnom narativu Balkana.

Klubovi, pre svega Dinamo, funkcionišu gotovo tehnokratski, proizvode igrače, izvoze ih i reprodukuju model koji traje decenijama. Taj model nije nastao ni 1991. ni 1945. godine. Naprotiv, jugoslovenska škola fudbala bila je, uprkos ideološkim diskontinuitetima, prirodni naslednik mađarsko-austrijske tradicije Srednje Evrope.

"Dunavski gen" jugoslovenskog fudbala nije sporan u Hrvatskoj, ali se reprezentacija razlikuje. Jer, ona rađa emociju. Vremenski, predstavlja raskid sa nekadašnjom državom. Nema geografsku ograničenost teritorije, spaja maticu i dijasporu.

Mislim da se može konstatovati mirne duše da su "Vatreni" prva moderna reprezentacija dijaspore. 

Radi se o tome da Hrvati u rasejanju imaju jaču emocionalnu projekciju države. I tu se nacionalni tim savršeno uklapa. On je nosilac smisla u mladim državama, ako je uspešan, a hrvatski to itekako jeste,  postaje osnov identiteta. U njegovoj biti je da makar privremeno suspenduje konflikt. Za razliku od politike, ekonomije, pa i kulture,........

© Sportske