Habanje i poslednji dani Mančester Junajteda... |
Nekadašnji samupravni socijalizam u engleskom fudbalu je odavno stvar prošlosti. Ostrvski klubovi su, zezali smo se devedesetih, kao javna preduzeća u Srbiji. Jedna od najtežih stvari na svetu je bila da dobiješ otkaz u PL. Morao si da uradiš nešto bnap specijalno, recimo da primaš mito poput Džordža Grejema, ili da uz srčani udar upadneš u limbo posle "kralja" Kenija Dalgliša u Liverpulu (što se dogodilo Sunesu) kako bi te smenili.
Sa dolaskom novih upravljača, korporativnim ajkulama i nemilosrdnom konkurencijom stvari su se promenile, prognali su strpljenje sa stadiona. Tri četvrtine PL danas su u rukama stranaca. I oni donose svoje običaje, jedan je takvih je hijerarhija i jasno mesto u lancu ishrane.
Posle Enca Mareske otkaz je dobio danas i Ruben Amorim. Visilo je u vazduhu nakon istupa pred novinarima, gde je prvi put posle auto-ironije i prozivanja igrača, odnosno svrstavanja tima u najgore u istoriji kluba, bacio kamen na upravljače.
Nije ni tajna da se Amorim sudario sa mentalitetom Anglosaksonaca, tačnije da je njegova epska tvrdoglavost tumačena kao guranje prsta u oko pogrešnim ljudima. Nije ni svaki Portugalac Murinjo (iz prajma naravno, ne ova podgrejana Žozeova verzija), ali nije ni svaki menadžer Ser Aleks. Kada smo kod Murinja, nedavno je rekao da je dokaz gluposti odbijanje da se menjaš. On, mastodont igre je pokušavao da se prilagodi, sa manjim uspehom od željenog, ali poenta je u principima Amorima. Nemojte me pogrešno shvatiti, principi su sjajna stvar,........