Alžir kroz istoriju nikada nije prestao da pregovara sa cenom sopstvene slobode.

Društvo je, paradoksalno, mlađe od fudbala što igru stavlja u potpuno drugačiju ravan. Ona je postala politička pre rođenja moderne države i nikada nije prestala da bude simbolička. 

Naime, u Alžiru se nikada ne radi o rezultatu već potvrdi. Bilo identiteta, bllo nacionalnog puta, bilo uloge na Magrebu. Fudbal nikada nije prestao da bude instrument revolucije, nikada nije uspeo da se odmakne od nasleđa. Kada sam pisao o Maroku potegao sam kontinuitet kao ključ rađanja velesile. Kod manje uspešnog Tunisa to je tehnokratija kao poslednje sredstvo da se prevaziđe istorijski hendikep, nedostatak baze ili slaba integraciona funkcija u odnosu na dijasporu. 

Kod Alžira je drugačija, fudbal je bio sredstvo. 

Čuveni FLN, reprezentacija koja je prethodila nezavisnosti i putovala svetom kako bi skrenula pažnju na rat za oslobođanje od kolonijalne okupacije je istorijska anomalija. Igrači iz francuske lige su napustili profesionalne karijere kako bi se loptom borili za one koji prolivaju krv na frontu. Taj tim je  determinisao pogled nacije na fudbal. 

Teško ćete naći nekoga sa tako ukorenjenim fudbalskim mitom o nastanku države kao Alžir. Za razliku od marokanskog sklada ili okova egipatske istorije, ovde je igra geneza buntovništva, energija koja uvek gleda iznad ideje običnog sportskog nadmetanja. Kada pobediš to nije stvar imanentna terenu već širem sagledavanju stvari.

Često svi tekstovi o alžirskom fudbalu krenu od Kamija, njegove golmanske karijere i odrastanja pod senkom pied-noir, Evropljanina rođenog u koloniji. 

"Sve što sigurno znam o moralu i obavezama prema ljudima naučio sam na fudbalskom terenu", utvrdio je davno Kami.

A opet, njega je kolonijalni rat učinio apatridom. Dok je FLN po svetu igranjem nosio poruku o krvi prolivenoj za domovinu, on je ostao na ničijoj zemlji, u kaznenom prostoru. Golman koji je zaplivao u prazno. Jer, front........

© Sportske