Umetnost primitivizma

U remek delu prerano preminulog Ivice Matića „Žena s krajolikom“, kada se seljaci spremaju da sahrane Šumara, postavlja se pitanje kako će ga „kopati“, odnosno koje je bio veroispovesti. Jedan od njih objašnjava da je Šumar bio umetnik. Upečatljivi lik Šumara umetnik je, slikar naivac, jer je to izabrao i jer je umetnost izabrala njega. I od toga, i kad bi želeo, ne može pobeći.

Gotovo je blasfemično poređenje koje sledi, neka im oproste seni Matića i Stoleta Aranđelovića, i svi koje je umetnost odabrala, ali postoje ljudi koje odaberu i koji su odabrani da budu budale ili primitivci. I primitivizam, glupost, neduhovito kreveljenje vode ih kroz život. Kao i u slučaju umetnosti, i u slučaju primitivizma ili tuposti teško je reći gde je granica između izbora – opredeljenja i onoga sa čime se rodiš.

Hajde da ponovo čačkam po osetljivim područjima opredeljenja i rođenja – pitanje seksualnog ili nacionalnog opredeljenja. Ovih dana smo u susedstvu imali jedan takav slučaj – gde je radikalno desni poslanik, čija je partija u koaliciji sa HDZ-om, „optužio“ novinara Zorana Šprajca da je Srbin. Na šta je ovaj odgovorio da je dotični budala. To kad neko kome je Hrvat zanimanje optuži nekoga da je Srbin nije veliki domet, nešto kao kad ovdašnji Srbi optužuju sve protivnike, kritičare i slučajne prolaznike da su ustaše.

Veća je gadost kad neko ko je gej želi da uvredi nekoga imputirajući da je taj drugi gej. Kao što je osoba koja sedi nasuprot poslanicima i nažalost se naziva predsednicom parlamenta, onako uzgred, opomenula opozicionog poslanika da to što su oboje gej nije razlog da joj se obraća sa „ti“. Pri čemu su njega za homoseksualnost optužili, i presudili mu, tabloidi.

Naravno, nije primitivizam endemsko stanje od koga pate samo funkcioneri ili poslanici radikala i neoradikala. Opozicioni javni diskurs pun je „poentiranja“ o „Aci Šiptaru“, ali takve „optužbe“, ako se ne varam, dolazile su, i dolaze, od anonimnih heroja društvenih mreža, navijača. Ne i od konkretnih pojedinaca koje režim doživljava kao protivnike i neprijatelje – profesora, stranačkih zvaničnika, poslanika.

Kad Brnabić, lični profiter seksualnog opredeljenja, koja je za LGBT zajednicu uradila manje od Dveri, SPC i Palme, nekoga „nevešto“ vređa da je gej, to bi bilo kao da poslanik Šaip Kamberi, proslavljeni autor govora o „samozvanim patriotama“, poruči Vučiću da ne dele iste vrednosti iako su obojica „Šiptari“.

A šta je danas, zapravo, nezamislivo u vezi sa vlastima? Gde je granica, „crvena linija“, između nezamislivog i stvarnosti koja nas okružuje?

Da predsednik Vlade Srbije kaže da mu je to sporedna delatnost, nešto poput hobija?

Da ministri prosvete i pravde rasturaju i ruše školstvo, univerzitete, obrazovanje, pravdu i pravnu državu, kao da su kakvi nelegalni objekti na Kopaoniku ili Savskom nasipu?

Da se u pohodu na kulturu, kao da su buldožeri zašli u Hercegovačku, gase festivali, zatvaraju pozorišta, proteruju umetnici? Da ministar kulture u parlamentu poručuje da „mogu da ga povuku za Generalštab“?

Da ministri sporta i unutrašnjih poslova potpišu memorandum o saradnji pri sprovođenju političkih neistomišljenika na stadione?

Peščanik.net, 23.04.2026.

© Peščanik

visit website