Jedan od mojih omiljenih dijaloga u „Ocu na službenom putu“ je kada, nakon što je Malik predao štafetu, i ceremonija se završila (uz Malikove suze jer se zbunio), drug Cekić zove hitno Mešu i započinje ispitivanje u zlokobnoj atmosferi.

– Ko mu je pisao govor?

– Ti valjda znaš ko mu je pisao.

– A ti, da nisi nešto ispravljao?

– Šta ti misliš, druže Cekiću, da sam ja lud?

– Omladinka kaže sa partijom i Titom, a tvoj sin sa Titom i partijom.

– To je, druže Cekiću, svejedno.

– A ti da si pisao, kako bi poređao?

– Ja velim, druže Cekiću, da je to svejedno. Partija nas je učila: Tito to je partija, partija to je Tito, Tito to smo svi mi.

– Lepo zvuči, bi li što popio. Imam ovih francuskih govana.

Meša par sekundi kasnije, uz konjak, saznaje da je slobodan, on i Cekić ponovo deluju kao drugari, a ne kao islednik i osumnjičeni.

Bila bi to prava filmska scena – kako Vučić ispituje Dejana Jovića ko je Jasminki Petrović i Raši Andriću pisao govor u kome su zahvalili na nagradi Srpskog narodnog vijeća „Svetozar Pribićević“ za unapređenje srpsko-hrvatskih odnosa. I je li Jović nešto menjao i zašto nije. I da li misli da je Vučić Srbija ili Srbija Vučić. Ili........

© Peščanik