Ovo je bila godina u kojoj su srušeni poslednji preostali stubovi poretka s kraja prošlog veka, što je razotkrilo prazninu u središtu onoga što smo nazivali globalnim sistemom. Za to su bila dovoljna tri udarca.

Prvi je dolazeća pobeda Rusije i poraz udruženog političkog vođstva Evrope u Ukrajini. Gotovo četiri godine, Evropska unija i NATO su igrali opasnu dvostruku igru. S jedne strane, izjavama su se obavezivali da će osigurati pobedu Ukrajine, ali nisu bili spremni da je finansiraju. S druge strane, iskoristili su rat bez kraja da učvrste novi politički i ekonomski konsenzus: to je militarizovani kejnzijanizam kao poslednji pokušaj da se zaustavi dalja deindustrijalizacija Evrope.

Na kontinentu na kom su politička ograničenja onemogućila značajnije deficitno finansiranje investicija u zelenu tranziciju ili socijalne politike, rat u Ukrajini je iskorišćen kao obrazloženje za usmeravanje javnog duga u vojno-industrijski kompleks. Prećutana je istina o tome da produžavanje ovog rata ima veoma važnu funkciju: rat je savršen motor za još jedan pokušaj oporavka posustale evropske privrede primenom doktrine vojnog kejnzijanizma.

To je pogubna kombinacija: ako se rat u Ukrajini završi mirovnim sporazumom, plan će se teško ostvariti. Istovremeno, pobeda koja bi opravdala ulaganja previše košta i geostrateški je rizična. Evropa je izabrala najgoru moguću strategiju: slaćemo im dovoljno opreme da se krvarenje u Ukrajini nastavi, ali nedovoljno da se tok rata promeni.

Pošto je Rusija na putu da ostvari pobedu (što je bio predvidljiv rezultat koji je američki predsednik Donald Trump samo javno izneo),........

© Peščanik