Ili pak razmislimo o tome koliko se delova Časnog Krsta nalazi svuda po svetu. Kada bih pripovedao samo o onome što je meni poznato, bilo bi toga dovoljno za čitavu jednu knjigu. Jer nema čak ni malog grada koji se ne bi mogao podičiti makar jednom česticom, i to ne samo kada je reč o katedralnoj crkvi, već i o nekim parohijama. Nema ni manastira, ma koliko beznačajnog, u kojem se jedan deo Krsta ne pokazuje. A u nekim mestima su ti komadi poprilično veliki, što je slučaj sa Svetom kapelom u Parizu, Poatjeom ili Rimom, gde se nalazi čitavo jedno veliko raspeće koje je, kako vele, od njega napravljeno. Ukratko, ako bi se htelo sakupiti sve što se od delova Časnog Krsta može naći, bilo bi to dovoljno za tovar jedne poprilično velike lađe. A Jevanđelje svedoči o tome kako je krst mogao nositi samo jedan čovek. Pa kolika je onda drskost potrebna da se čitava zemlja ispuni komadima drveta kojih ima toliko da ih ni tri stotine ljudi ne bi moglo poneti?

Žan Kalvin, Rasprava o relikvijama

Pontifikat Porfirija Perića obeležili su mnogi usponi i padovi. Padovi, razume se, pripadaju moralnom domenu, dok se usponi, gotovo isključivo, odnose na stanje na računima, i to kako onim „crkvenim“ tako i onim „ličnim“, o čemu će se, nema nikakve sumnje, tek pisati u bliskoj budućnosti. Namerno ne kažem privatnim, pošto u dominantnom teološkom diskursu SPC lično nikako ne pripada domenu privatnog; između ličnog i crkvenog postoji potpuna konvergencija. Ličnost se, naime, realizuje samo u zajednici, odnosno u crkvi, i to ne samo kada je reč o njenim duhovnim, već i svim drugim kapacitetima. Naravno, ukoliko je to ličnost koja, kako bi to rekao patrijarhov starešina, pardon, starac, zna koliko su važni poslušnost i crkveni autoritet ili, kraće rečeno, ukoliko........

© Peščanik