Nikad kao poslednje dve godine reč sloboda nije toliko prožimala društvo Srbije. Slobodom da se traži utvrđivanje istine o tragediji na Železničkoj stanici u Novom Sadu otpočelo je gotovo zarazno širenje svesti o vrednosti slobode za pojedinca i društvo. Kao u eksperimentu in vivo uspostavila se veza između prava građanina da zna o onome što je javni interes – i obaveze državnih institucija da mu takvo saznanje omogući. Odgovor institucija se kratko rečeno svodio na ćutanje, tu i tamo razbijano zaslugom istraživačkih novinara i masovnim protestnim okupljanjima građana.

Na izazov istrajnog i osionog ćutanja, pobunjeno društvo je odgovorilo izazovom izbora.

I sada smo tu, usred manje-više fiktivnog izbornog ćutanja, navodno namenjenog kontemplaciji birača i donošenju zrele, informisane odluke o tome za koga će glasati. Normativno, građanima Srbije garantovana je sloboda izbora, jednom od onih lepih normi koje imaju karakter principa.

„Birač je slobodan da odluči hoće li glasati i kako će glasati.

Niko nema pravo da sprečava ili primorava birača da glasa, da ga poziva na odgovornost zbog toga što je glasao ili što nije glasao i da od njega traži da se izjasni za koga je glasao ili zašto nije glasao“ (član 4 Zakona o izboru narodnih poslanika).

Niko. Što otvara pitanje upotrebe mobilnog telefona kao foto-aparata. Štaviše – i do prakse objavljivanja fotografije popunjenog biračkog listića uz ličnu kartu na društvenim mrežama, pa i u medijima. Možda će čitalac........

© Peščanik