Karl Marks je imao dvojako mišljenje o srednjoj klasi. Obično se smatra da je želeo da joj vidi leđa, što je prilično tačno; ali se isto tako obično zaboravlja da je mislio da je ta klasa na svom vrhuncu bila najrevolucionarnija snaga koju je istorija ikad videla. „Buržoaska epoha se razlikuje od svih ranijih epoha po stalnom revolucionisanju proizvodnje“, piše on u Manifestu Komunističke partije, „po neprekidnom potresanju svih društvenih slojeva, po večnoj nesigurnosti i stalnom kretanju.“1 Za nekoliko kratkih vekova naoružani pobunjenici srušili su stare režime, pogubili kraljeve, ukinuli feudalne privilegije i zamenili autokratiju liberalnim vrednostima i demokratskim ustavima. Podsticali su građanska prava, humanitarne vrednosti i ostvarili najveći prosperitet koji je čovečanstvo ikad upoznalo. Daleko od toga su njihovi potomci u Dorkingu i Mejdenhedu.

Po Marksovom mišljenju, ta veličanstvena postignuća povukla su za sobom i velike nesreće: masovno siromaštvo, groteskne nejednakosti, uništavanje životâ i surovu eksploataciju. Pored toga, ona su donela i stalne ratove između rivalskih kapitalističkih zemalja, istrebljenje kolonijalizovanih naroda i gramzivi društveni poredak u kom je manje-više sve, od ljubavi do umetnosti i sporta, bilo motivisano profitom. Ipak, gnev zbog tih zločina nije pomračio Marksovo divljenje klasi koja izrodila Balzaka i Dikensa, Mocarta i Mendelsona, Rembranta i Tarnera. Reč „buržuj“ za njega nikada nije bila samo loša.........

© Peščanik