Generacija

Izložba Biljane Đurđević „Stanje stvari“ (Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd) 15. april – 9. maj 2026.

U Centru za kulturnu dekontaminaciju otvorena je izložba umetnice Biljane Đurđević pod nazivom Stanje stvari. Izložba obuhvata četiri rada, od toga tri poliptiha, čiji su pojedini segmenti izlagani i ranije (Poslednja večera, Stanje stvari). Eponimna slika dobila je svoje konačne segmente tek u samom Paviljonu Veljković, tokom postavljanja izložbe; u pitanju su visoki tavanični otvori kroz koje padaju snopovi teške svetlosti u spavaonicu, očigledno kažnjeničku, na čijim madracima su utisnuti oblici odsutnih tela. Ona, dakle tela, nalaze se na drugoj slici pod naslovom Generacija (ulje na platnu, 205 x 230 cm, 2026). Ova slika predstavlja ne samo fokus izložbe, već i simboličkog poretka vremena i stvari u kojem je nastala. Posetioci koji su se bar malo zadržali pred ovim radom na otvaranju 15. aprila, mogli su da primete još uvek sveže tragove deficitarne bele boje (Charbonnel white color) u kosi jedne ženske figure, koja se na prigušenom svetlu Paviljona lagano sušila. Izgledala je kao figura koja je poslednja sprovedena u distopijski ambijent ove slike.

Generacija obuhvata pet klečećih figura, tri muške i dve ženske, razodevenih do gole kože, samo u donjem vešu. Ruke su im prekrštene iza leđa, kao da su do maločas nosili lisice, koje su im skinute neposredno pošto su sprovedeni u prostoriju sa zlokobnim beličastim pločicama. Ipak, ovi mladići i devojke nisu sami. Tu su i njihove senke koje se naziru na naspramnom zidu, kao da kleče s druge strane, povijene prema svojim fizičkim telima sa kojima teže da se spoje. Kadriranje ove slike, odnosno postavljanje granice po vertikalnoj osi ženske figure na levoj, i muške figure na desnoj strani, sugeriše da je u pitanju detalj, odnosno odlomak, i da u toj naslućenoj jezovitoj dvorani – sportskoj hali, napuštenom bazenu ili možda klaničkoj zoni za omamljivanje – ima još sličnih klečećih figura nad kojima se sprovodi proces nadziranja i kažnjavanja.

Ono što ovaj čin, inače predviđen za odvijanje unutar zidova zatvorskih ili pritvorskih jedinica, čini javnim zapravo smo mi koji posmatramo ovu sliku. Naša tačka gledišta je uznemirujuće podudarna sa pogledom onog koji vrši čin nasilja nad ovim mladim telima, odnosno sa dželatom, krvnikom. Mišel Fuko u svojoj poznatoj studiji o nastanku zatvora Nadzirati i kažnjavati, ovu figuru još zove i anatomom patnje. U tome se nalazi i dramsko jezgro ove slike, jer se stvara granica između njih i nas, njih koji kleče i nas koji stojimo, njih koji kleče jer su prekršili neki pisani ili nepisani zakon i nas koji smo tu da ispratimo pogledima kaznu koja će vratiti narušeni poredak. Ovakve prizore svirepog državnog kažnjavanja nemoguće je videti u medijima, takve scene memoriše samo virtuelno oko društvenih mreža. Oni koji ovakve scene snimaju u stvarnosti pripadaju penološkoj zajednici koja je uključena u održavanje poretka represije. Budući da je veći deo građana nalogom suverena „pošteđen“ ovakvih scena kažnjavanja pobunjenog društva, umetnica Biljana Đurđević nas suočava sa učinkom naše neutralne participacije u ceremonijama države koja je skliznula u diktaturu. Generacija nas stoga opominje da svaki trenutak naše posmatračke lagodnosti može voditi ka otkrivanju generacijskog poliptiha, kao što je to bio snimak uhapšenih studenata u Novom Sadu, avgusta 2025, koji je načinila Interventna jedinica policije. Međutim, u radu Biljane Đurđević izmenjena je perspektiva, pa tamo više ne stoji IJP, tamo smo sada mi. Nema klasičnog anatoma patnje sa krvavom sekirom ili palicom, on je sada inherentan posmatraču, čime je prenesena odgovornost za ono što bi se uskoro moglo dogoditi sa uhapšenima.

Generacija Biljane Đurđević je sublimirala scene koje su se u proteklih godinu i po dana odvijale iza zidova pritvorskih jedinica, u garaži Vlade Republike Srbije, u blindiranoj marici, a naročito iza moćnog paravana izmene krivičnih zakona, kojima je izvršna vlast u Srbiji intervenisala u pravcu povećanja ovlašćenja za dobrovoljne dželate i suspenzije ljudskih prava za građane. Ono zašta su oni optuženi sadržano je u formulaciji „rušenje ustavnog poretka Republike Srbije“ što je zapravo eufemizam za nepoštovanje kulta ličnosti predsednika, koji je suspendovao Ustav, proglasio sebe za suverena, dok je svoju kleptokratsku stranku ponudio kao zamenu za državne institucije, od noćnih čuvara i službenih vozača do policijskih službenika, predsednika Ustavnog suda ili recimo direktorke RTS-a bez stručnih kvalifikacija. Sve je premreženo lojalistima i stranačkim aparatčicima, što bi u najavljenom programu EXPO-a 2027, trebalo da doživi vrhunac u oblikovanju „nove slike Srbije“.

Umetnica Biljana Đurđević je, međutim, ponudila stvarnu sliku Srbije, onu koju režim potiskuje, negirajući kažnjeničku svakodnevicu jedne nove generacije. Ona je u distopijskoj (Hubler) belini kaznionice predstavila mlada tela u procesu kažnjavanja, u predahu između dve operacije, prvog batinanja i iživljavanja, kako je svedočila većina uhapšenih studenata, i onog što dolazi nakon toga. Uboji i modrice ovih mladih ljudi sklonjeni su od naših pogleda, jer su okrenuti prema zidu, dok su nam izloženi oni delovi tela na kojima tek treba da se ispišu kazne autoritarnog režima. Bilo tako što će se premlaćivati pendrecima, cokulama, šakama, ili će neki od njih biti izloženi brutalnijim vidovima represije. Njihova tela su predstave onoga što ostatku društva treba da posluži kao poučna lekcija o nepoštovanju predsednika, za kojeg su upravo vlasnici ovih tela rekli da je nenadležan. Od tog časa, oni su postali objekti, javni poligon za državnu ceremoniju trijumfa velikog anatoma patnje nad podanicima.

Trebalo bi imati na umu, međutim, da distopijski svet slika Biljane Đurđević u okviru izložbe Stanje stvari nije nikakav supstituent modernog zatvora ili „popravilišta“, već je predstava smrtonosnog represivnog aparata – mašine za uništenje neposlušnih tela, koja će u nekoj zastrašujućoj tehnologiji kažnjavanja, pod udarima režimske odmazde bez pravnog osnova i kontrole, završiti kao tranžirane polutke u radu Klanica, poliptihu koji je beogradska publika imala prilike da vidi prvi put u CZKD-u.

Kada posetilac prođe kroz izložbu Biljane Đurđević neminovno se suoči s pitanjem, ne otkuda dolaze predstave o anatomu patnje ili krvniku, za kog se verovalo da je odavno zamenjen čitavim timovima stručnjaka – psihologa, vaspitača, pedagoga, lekara, sudija, psihijatara – već sa pitanjem o odluci i snazi jedne generacije za pobunu protiv takvog ustrojstva. Pobuna stoji pre i posle sveta koji nam posreduje Stanje stvari: pobuna je mlade ljude dovela do ovog položaja i sada se postavlja pitanje šta će ih pokrenuti iz nepomičnosti klečanja pred zidom u kažnjeničkoj koloniji. Da li će sami posmatrači učiniti nešto dok gledaju mlada tela kažnjenika? Da li će se pokrenuti iz društvene katalepsije?

Fuko navodi primer pojave jednog paradoksalnog stanja koje je nazvao „besom prema krvniku“, kakav je zabeležen u analima suđenja u Avinjonu krajem 17. veka. Naime, tada su posmatrači, nezadovoljni radom dželata, čije je kažnjavanje preraslo u mučenje, doživeli revolt, pa su se obračunali sa dželatom i njegovim pomoćnikom, dok su osuđenika opremili novim odelom, čarapama, čak i perikom, i pustili ga na slobodu. Za njima su deca jurišala na gubilište, lomeći vešala i bacajući njegove delove u Ronu.

Dok posmatra slike Biljane Đurđević, posetilac izložbe se nalazi upravo na takvoj prekretnici. Nije se još uvek nakupio gneva, ali bi svakog časa mogao da eksplodira. Ne zato što je pun empatije (ona je rezervisana samo za pobunjeno društvo), već zbog izloženosti nesposobnosti jednog autokratskog režima koji je sve čega se dohvatio pretvorio u katastrofu i mrcvarenje koje beskrajno dugo traje. Pritom se brutalno kažnjavanje pretvorilo u nepodnošljive scene mučenja – ponižavanja, prebijanja, upadanja u stanove, pretnje silovanjem, skidanje dece do gole kože, bestijalnim nasrtanjem čitavog odreda policije na oborenog demonstranata, sprovođenje budućih akademaca u bukagijama, gaženje automobilima, prebijanje studentkinje bejzbol palicama – koje režim pravda podrškom biračkog tela. U toj diskrepanciji između vlastodršca koji je izgubio kontakt sa realnošću i velikog pada podrške birača nalazi se odgovor na pitanje ko će učiniti kraj ovoj agoniji. Generacija Z je izvela svoju pobunu i sada čeka u interzoni, ali joj nije preostalo još mnogo vremena. Odgovor očekuje od ostatka društva. Od starijih generacija. Hoće li on uslediti?

Izložba Biljane Đurđević biće otvorena u CZKD-u do 9. maja 2026. Stanje stvari predstavlja uznemirujuću istoriju sadašnjosti, kolekciju najsnažnijih artefakata o vremenu i društvu koje sam video za poslednjih 10 godina.

Peščanik.net, 21.04.2026.

© Peščanik

visit website