Saopštenje i (ne)poverenje |
Pripadnici Uprave kriminalističke policije su upali u zgradu Rektorata univerziteta u Beogradu. Spektakularan upad velike policijske formacije, sa sirenama i kamerama, u zgradu u kojoj se izvesno moglo očekivati da svi budu spremni na saradnju, što je sled događaja i potvrdio, mnogi građani nisu doživeli kao deo ozbiljne i odgovorne istrage povodom tragične smrti jedne studentkinje već kao insceniranu demonstraciju sile i pokušaj diskreditacije uprave univerziteta i studentskog pokreta.
Ova akcija je još jednom podsetila na jedno neuralgično pitanje – pitanje poverenja građana u policiju, odnosno institucije.
Sve je jasnija spoznaja sve više građana da sistem ne funkcioniše po Ustavom i zakonima utvrđenim pravilima, sve je više osnovana sumnja da su institucije podložne zloupotrebama, da postupaju selektivno i diskriminišu, da sudovi sude „politički“. Vlast to ignoriše potcenjujući činjenicu da je poverenje presudno važno, da je funkcionisanje mreže institucija i pravila u skladu sa normalnim očekivanjima građana ono što zajednicu čini jedinstvenom, drži na okupu. I da u meri u kojoj poverenje u to slabi svaki pojedinac i celo društvo postaju sve ranjiviji i konfliktniji. I urušava se ne samo aktuelna politika, već i ontološka sigurnost, ljudima neophodan fundamentalni osećaj da sistem ima smisla.
Ovakvim široko prisutnim impresijama građana u prilog govore i postupci policije tokom pretresa Rektorata, krajnje problematični sa stanovišta Zakona o policiji i Zakona o krivičnom postupku,
Za ilustraciju je dovoljna informacija iz Rektorata da je podrum pretresalo nekoliko inspektora u prisustvu svedoka (što je inače po zakonu obavezno) i da je, pošto ništa nije pronađeno, podrum zaključan. Nakon sat vremena inspektori su ga ponovo otvorili i nastavili da sprovode pretres bez svedoka, kada su navodno pronašli kesu sa petardama i onda zvali svedoke da im to pokažu, iako su dobro znali da je pretres okončan. Rektor je odbio da potpiše takav zapisnik.
Uprkos tome policija i tužilaštvo su javno saopštili da su pretresom pronađeni brojni predmeti kojima, kako je rečeno, „nije mesto u akademskom prostoru“, šta god je to trebalo da znači. Ti predmeti su i navedeni redom – što je delovalo pomalo tragikomično, budući da ih je nemoguće dovesti u vezu sa smrću devojke, što je navedeno kao razlog za pretres – a među njima i taj famozni „pirotehnički materijal“, nekim čudom otkriven naknadno, bez svedoka. Mnogi su takvo saopštenje doživeli kao providan pokušaj da se studentski pokret predstavi kao opasan, nasilan i naoružan. Nespretan i neumesan pokušaj, pogotovo imajući u vidu da proteklih godina nije bilo baš nikakvih saopštenja vlasti povodom eventualne odgovornosti za brojne drastične primere napada na studente, čak i brutalnog zlostavljanja i torture tokom protesta.
Saopštenja vlasti, ovo povodom pretresa Rektorata i slično dan, dva ranije, da su pirotehnička sredstva pronađena i na Filozofskom fakultetu iako je uprava fakulteta to demantovala, još jednom su podsetila na pitanje (ne)poverenja u ono što vlast saopštava. A tim u vezi, izgleda mi neizbežno podsećanje na događaj od pre tačno dve godine, u isto ovo vreme 2024.
Tada je, nakon što je u policijskoj stanici u Boru preminuo jedan čovek, Ministarstvo unutrašnjih poslova dalo zvanično saopštenje u kom je navelo da mu je „u ranim jutarnjim časovima pozlilo i uprkos pravovremenom reagovanju policijskih službenika i lekara Doma zdravlja u Boru koji su pokušali reanimaciju on je preminuo a od strane lekara mrtvozornika konstatovana je prirodna smrt“.
Nešto kasnije u javnost je zaslugom novinara dospeo obdukcioni zapisnik u kome je tim lekara Instituta za sudsku medicinu u Beogradu opisao šta je zaista dovelo do smrti. Veoma detaljno na deset strana opisane su izuzetno brojne povrede i način na koji su nanete. Suvišno je i mučno podsećati na to, dovoljno je navesti zaključak: „Smrt je nasilna i nastupila je usred poremećaja disanja i cirkulacije zbog višestrukih nagnječenja mekog tkiva i preloma kostiju. Nagnječenje mekog tkiva, prelomi kostiju kao i druge opisane spoljašnje i unutrašnje povrede nanesene su višekratnim dejstvom tupine aktivno zamahnutog mehaničkog oruđa.“
Ni pune dve godine nakon teškog, jezivog zločina počinjenog u stanici policije javnost nema informacije o tome da li je vlast uopšte nešto ozbiljno tim povodom preduzela. Akteri tragedije nisu identifikovani, sektor unutrašnje kontrole MUP-a se ne oglašava, tužilaštvo ćuti. O lekaru koji je pokušao reanimaciju ne zna se ništa, kao ni o mrtvozorniku koji je konstatovao „prirodnu smrt“.
Kreatori famoznog lažnog saopštenja o prirodnoj smrti se uopšte ne pominju. Niti bilo čija krivična, disciplinska, moralna, politička, bilo kakva odgovornost povodom njega, iako ne može biti sumnje da je reč o svesnom, namernom, organizovanom pokušaju obmanjivanja javnosti. I niko od nadležnih nije našao za shodno da se zbog toga makar i samo pro forme izvini građanima.
Zar je, dok je tako, čak i da nema drugih razloga, realno očekivanje vlasti da joj javnost veruje?
Peščanik.net, 04.04.2026.
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
Saopštenje i (ne)poverenje - 04/04/2026
Zajednička akcija - 01/04/2026
Pravno savršenstvo - 28/03/2026