Ekonomija i politika u Srbiji imaju jednu istu, ključnu, karakteristiku: orijentaciju na kvantitet a ne na kvalitet. U ekonomiji, rast je generisan pre svega tzv. kapitalnim, tj. ulaganjima u mašine, opremu, a mnogo manje aktiviranjem kreativnih i inovativnih ljudskih potencijala. U politici se takoreći oduvek više brinulo o tome kolika je, a ne kakva država, tj. o njenoj veličini a ne njenom uređenju.

Kada bruto domaći proizvod u jednoj zemlji tokom godine poraste za blizu četiri odsto (što je svrsta među najbolje u Evropi), kada plate (realno) porastu za devet odsto a javni dug padne sa 52 na 47 odsto BDP-a, onda bi se za tu zemlju moglo reći da je na dobrom putu. Međutim, za Srbiju to ne važi. Zašto?

Najpre, tu ekonomsku idilu kvari podatak da je inflacija bila oko 4,5 odsto, po čemu je bila među najgorima u Evropi, kao i da je javni dug, iako relativno smanjen, u apsolutnom iznosu porastao za dve milijarde evra (sa 36 na 38 milijardi). Posebno zabrinjava činjenica da je zabeležen gotovo mizeran rast izvoza (1,7 odsto), dok je uvoz povećan za „lepih“ 5,6 odsto. Upravo ova dva poslednja podatka možda i najbolje odslikavaju sve slabosti privrednog, tj. razvojnog modela Srbije.

Privredu Srbije napred guraju kapitalna ulaganja, tj. rast investicija dok je, na drugoj strani, ekonomski rast zemalja centralno-istočne Evrope (CIE) posledica tehnološkog progresa. To je jedan od glavnih nalaza naučnog rada „Privredni rast Srbije: determinante i budući izgledi“ Pavla Petrovića, Darka Brčerevića i Slobodana Minića predstavljenog na nedavnom savetovanju u Srpskoj akademiji nauka. Zbog toga u privredi Srbije dominiraju tzv. tradicionalni sektori (trgovina, energetika, poljoprivreda, prehrambena industrija, građevinarstvo). Što je još gore, takva slika se ne menja poslednjih 20 godina. Recimo, u Srbiji su početkom dvehiljaditih tradicionalne grane davale 43 odsto bruto dodate vrednosti (BDV) a tako je i danas; sa druge strane, u zemljama CIE njihov........

© Peščanik