Motivi i legende |
„Ta devojka ništa nije nagoveštavala da bi bilo šta učinila protiv sebe, ništa čudno u njenom ponašanju, ona je na to bila naterana“, izjavio je u nedelju 5. aprila Aleksandar Vučić.
Praktično je, dakle, šef SNS-a insinuirao da se u četvrtak, 26. marta, na beogradskom Filozofskom fakultetu dogodilo ubistvo. Da li će sad tužilaštvo smeti da izađe sa nekom drugom kvalifikacijom od ove koju je dao „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“ posebno je pitanje na koje javnost s nestrpljenjem čeka odgovor.
U međuvremenu, da vidimo šta imamo. Na stranu to što je svojom izjavom Vučić, po ko zna koji put, pregazio Ustav i ugazio u to u šta je već ugazio. Pre svega, imamo to da Vučić za svoju tvrdnju nije izneo nikakav, ni jedan jedini, ni najmanji dokaz. Jer, prosta logika govori, čak iako zaista „ništa nije nagoveštavalo da bi nesrećna devojka bilo šta učinila protiv sebe“, osim mogućnosti da je na to bila naterana, postoji još jedna – da je reč o nesrećnom slučaju. Vučić, međutim, ni jednim argumentom nije osporio tu mogućnost, čak je ni jednom rečju nije ni pomenuo.
Ali, šta ako, makar na kratko, ozbiljno uzmemo u obzir tu jedinu mogućnost koju nam je Vučić ostavio? Ne treba čovek da bude „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“, dovoljno je da bude prosečan (a mogao je to da nauči i gledajući krimi filmove) da bi znao da kada policija istražuje neko ubistvo ona kreće od motiva. To jest, prvo gleda ko bi od tog ubistva mogao da ima koristi, neposredne ili posredne, materijalne ili nematerijalne. Pa, zbilja, da vidimo šta je desetak dana, proteklih od tragične smrti studentkinje Milice Živković, pokazalo; kome je taj tragični događaj doneo manje ili veće (političke) benefite.
Prva na toj listi je Srpska napredna stranka. U roku od odmah ona je priliku iskoristila da zakaže sednicu jednog skupštinskog odbora (znamo kojeg ali to nije važno) ne bi li, u sred izborne ćutnje, namakla još koji glas na predstojećim lokalnim izborima.
Zatim, režimski mediji koji su nesreću jedne devojke iskoristili kao novu municiju za napade na studente koji se bore za slobodnu i demokratsku Srbiju, na visokoškolske ustanove i posebno na rektora beogradskog Univerziteta, Vladana Đokića.
Pod tri – režimski intelektualci (profesori, advokati, analitičari, novinari, pisci) čiji je glavni cilj isti kao i režimskih medija: da sruše studentski protest, da sruše univerzitet i posebno rektora beogradskog Univerziteta, Vladana Đokića.
BIA i policija koji su dobili šansu da upadnu na univerzitet i da protiv studenata i univerziteta preduzmu radnje i postupke koji nemaju veze sa istraživanjem tragičnog događaja.
Peto, i Vlada Srbije se osokolila pa je, ne birajući reči, još oštrije počela da napada akademsku zajednicu; štaviše, i da joj opasno preti. Tako je ministar informisanja Boris Bratina izjavio da studenti „nisu svesni da policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“. A ministar za javna ulaganja, Darko Glišić je roditeljima poručio: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, jer će vam ih vratiti kao što su vratili ovu devojku iz Šapca, u kovčegu.“
Na kraju, ako znate ko stoji na vrhu te piramide ili ko je glava te hobotnice, kako hoćete, onda ne treba mnogo pa da zaključite na čiju je sve to vodenicu. Samo što Vučiću, kakav već jeste, to nije dovoljno nego i sam, nekim brucoškim smicalicama, pokušava da povrati svoju poljuljanu političku i psihičku ravnotežu.
Tako da običnom građaninu ne preostaje ništa drugo – a ništa više mu i ne treba – nego da od nadležnih organa, da ne kažem institucija, zatraži da odgovorno i profesionalno rade svoj posao. To je, zapravo, jedino što već godinama traži.
Peščanik.net, 06.04.2026.
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
Motivi i legende - 06/04/2026
Vladimir Vuletić kao paradigma - 02/04/2026
Ljudi (i) zveri - 26/03/2026