Pre neki dan je u jednoj TV emisiji moj sagovornik Dragomir Anđelković ustvrdio da bi priznavanje nezavisnosti Kosova bilo čin veleizdaje, jer je, navodno, tj. po njegovom mišljenju, Ustavom propisano da je (nekadašnja) južna srpska pokrajina još uvek deo Srbije.

Posredno sam i ja bio izložen toj difamaciji ali je Anđelković to izrekao tako (o)lako i takoreći rutinski – kao da je srećan što je skinuo još jedan skalp – da se ni ja nisam zbog njegovih teških reči uopšte uzbudio.

Nije to, dakle, mogao biti razlog da sednem za pisaću mašinu, ali jeste činjenica da je takvo gledište široko rasprostranjeno. Toliko široko da su i studenti nedavno u svom Memorandumu o Kosovu manje-više, ponovili isto: Kosovo je, po Ustavu, „sastavni deo Republike Srbije“, a Ustavu se u zube ne gleda.

Sve to me je vratilo dve decenije unazad, u vreme kada je Ustav Srbije usvojen na referendumu (28. i 29. oktobra 2006. godine) sprovedenom tako da je Svetislav Basara Vojislava Koštunicu nazvao „referendumski lopov“.

Nekoliko dana kasnije (10. novembra) Vladimir Gligorov je upravo na Peščaniku objavio tekst „Teritorije i ostale ustavne stvari“.

Elem, imam dve vesti za studente, Anđelkovića i sve koji misle kao oni. Jedna je dobra, druga loša. U stvari, vest je samo jedna ali se na dva načina može shvatiti. Ma koliko bila loša, ona je u stvari dobra.

Vest glasi: po onome što piše u........

© Peščanik