Recept kako da vlast upropasti sopstveni narod je uvek isti, iako je uglavnom zamaskiran specifičnim lokalnim prilikama koje su karakteristične za konkretnu državu. U to smo mogli da se uverimo na primerima upravo završenih izbora u Velikoj Britaniji i Francuskoj. Kako je do izbora došlo i kako su se razvijale političke (ne)prilike koje su dovele do (sličnih) ishoda, dobro je ispraćeno u mnogim tekstovima na Peščaniku, pa neću o tome dužiti.
U par reči, Velikoj Britaniji se prethodnih godina desio „srpski scenario“. Dobro, malo je pretenciozno da to tako nazovemo, posebno ako imamo u vidu da su ovdašnje vlasti samo kopirale već postojeće mehanizme pljačkanja javnih resursa države na račun „biznismena“ bliskih vlastima, mehanizme dakle koji su dobro utvrđeni u (nedavnoj) prošlosti. Ultraliberalni pristup u vođenju države doveo je do toga da se kao pesmica ponavlja da se sve mora privatizovati. To što će državno „sve“ slučajno pripasti samo odabranim ljudima (bliskim aktuelnim vlastima) vodi se kao statistička anomalija i nebitna koincidencija, iako mi u Srbiji dobro znamo da je u korenu takvih burazerskih poslova – korupcija. Taj deo je takođe nebitan za ovaj tekst. Bitno je da su ultraliberalni likovi na vlasti preterali, pa su – kako je to divno objasnila Zadie Smith – doveli zemlju (njene građane) u neku vrstu posleratnog stanja, to jest stanja koje nastupa posle velike devastacije, što je u britanskom slučaju pre svega okarakterisano time što su bogati postali ultrabogati, na račun epidemije siromaštva među najširim slojevima građana (popularne „srednje klase“ koja naglo propada). I, u vanrednim vremenima građani pribegavaju vanrednim merama – odjednom se vlast Radničke partije (Labour Party) ne čini tako lošom, čak iako sami laburisti nisu ničim posebnim zaslužili da im se pokloni poverenje (što je Zadie Smith takođe komentarisala).
Put Francuske je drugačiji, i komplikovaniji, jer je pobedi levice kumovala situacija u kojoj su alternative bile pobeda krajnje desnice ili ostanak na vlasti ultraliberala. Ironično, Makronovu vlast koja je bila izuzetno štetna po sopstveni narod (setimo se usvajanja izmena Zakona o radu i „žutih prsluka“) nije nagnalo na promenu (samo) siromaštvo koje se promoviše kao potpuno legitiman ishod u liberalnom kapitalizmu, već strah od krajnje desnice, koja je postala popularna tako što je bolje razumela socijalne frustracije i kanalisala ih u jednostavne političke poruke – netačne i nezdrave, ali veoma dopadljive onima koji se osećaju ugroženim u sopstvenoj zemlji. Rezultat je sada jasan – Makronov blok dobio je više glasova nego što bi inače osvojio, ali je pobedila........