Frilenseri u Srbiji koji posluju sa stranim poslodavcima su i dalje u nerešenom radnopravnom statusu, o čemu sam do sada više puta pisao. Iako je od 2023. godine krenuo novi, povoljniji sistem oporezivanja prihoda iz inostranstva, ostao je utisak da ne samo što nisu dobili objašnjenje kako novac koji plaćaju za porez i doprinose njima lično čini život lakšim, već je vlast u potpunosti odustala od bilo kakvog pokušaja da njihov status dalje reguliše. Nisu plaćali porez – vlast ima problem. Plaćaju porez – za vlast problema više nema. Jednostavno je, kao uostalom i za mnoge druge kategorije radnika. U Srbiji trenutno postoji specifičan paradoks, kada je reč o regulisanju rada. S jedne strane, postoji realna potreba da se razne kategorije radnika reguliše mnogo preciznije (i savremenije) kao što su frilenseri, radnici koji rade od kuće, samozaposleni i slično. Iako je potreba aktuelna i stvarna, na tom polju se ništa ne dešava. S druge strane, iako ne postoji nikakva potreba da se izmišljaju novi režimi rada koje nijedna druga država na svetu ne poznaje, vlast je veoma efikasna u rasparčavanju osnovnog modela rada u radnom odnosu, i stvaranju neverovatnih modela rada koji nikome ne trebaju – kao što je posebna vrsta sezonskih radnika, radnici na radnim praksama (za sada još uvek u pokušaju), volonteri u profitnim delatnostima, suludi projekat poput „Moje prve plate“, i tako dalje…
Vratimo se na frilensere. U situaciji u kojoj država za njih ne mari (dokle god plaćaju poreze), verovatno će im biti interesantna jedna nova (istina, ne tako nova) pravna gimnastika koja se pojavila pre nekoliko godina u Srbiji, a koja je upravo postala aktuelna nakon krstaškog rata Poreske uprave sa frilenserima oko plaćanja poreza. U pitanju je takozvana EOR usluga. EOR je skraćenica od engleskog izraza „employer of record“ koji za sada nije preveden na srpski jezik. Ja sam probao – možete me slobodno kritikovati – da približim ovaj pojam kroz izraz „uslužni poslodavac“. On nije ironičan (iako može tako zazvučati) već odražava na neki način suštinu EOR usluge. Naime, EOR je nastao u SAD pre oko šezdeset godina za potrebe poslodavaca koji su angažovali radnike iz različitih federalnih država. Postaje međutim popularan tek kada ekspanzija novih tehnologija po prvi put omogućava globalno rasprostranjen i raznovrstan rad koji ne poznaje državne granice. EOR usluga se zasniva na sledećem principu: poslodavac koji želi da sarađuje sa radnicima u nekoj drugoj državi, u kojoj nije registrovan za obavljanje delatnosti, obraća se EOR kompaniji koja jeste registrovana u toj državi, i koja zapošljava radnike koje taj strani poslodavac izabere. Veza između „pravog“ poslodavca u inostranstvu i radnika ide dakle preko EOR kompanije koja je posrednik, ali se iz ugla nacionalnog zakonodavstva države u kojoj radnik izvršava svoje radne zadatke pojavljuje kao klasičan poslodavac. Radnik je zaposlen u EOR kompaniji, sa njom zaključuje ugovor o radu. EOR kompanija sa druge strane sa „pravim“ poslodavcem zaključuje ugovor o poslovnoj saradnji – najčešće o pružanju usluga koje se odnose na vrstu posla koju će zaposleni u EOR kompaniji obavljati. Tako dolazimo do zaključka da je EOR kompanija zapravo „uslužni poslodavac“, pruža uslugu da se u nacionalnom pravnom sistemu države u kojoj zaposleni radi pojavi na isti način kao bilo koji drugi poslodavac, iako suštinski radni zadaci dolaze od........