Narode Moj!
Da, tako ti se obraćam: jednome od mojih prethodnika, koji je izgradio par kilometara pruga i još manje kilometara asfaltnih puteva, i pioniri su govorili „ti“ kad su mu predavali Štafetu, a ja tebi govorim „ti“; ono „moj“ ne znači da sam tvoj gruntovni vlasnik, nego da te ljubim onako kako te u tvojoj stradalnoj istoriji niko nije ljubio; stoga mi ne treba množina, čak ni ono najslađe – sestre i braćo, jer bih vas i tako delio, a vidim vas kao celinu kakve u vasioni i u evoluciji nije bilo: je li ijedan narod imao gospodara koji bi meni bio ravan?
Znam, jer sam jedan od najobrazovanijih ljudi današnjice – skromne su samo hulje – da je „narode moj!“ bilo zloupotrebljavano u pozorištu, i da mnogima pred oči izađe kralj Ibi kad to čuju, ali bilo bi kukavički i štaviše podlo kad vas, izbegavajući poneki podrugljiv osmeh, ne bih oslovio onako kako i vi i Ja zaslužujemo! Jer, u tome idiomu – eto, i tu reč držim u glavi, kao što držim hiljade toponima i desetine hiljada statističkih podataka od kojih mnoge sam i tvorim! – očituje se ono što Mi je u duši i na usnama kad god na tebe pomislim, a Ja na tebe, narode, mislim češće nego što se ti samog sebe spomeneš. Ako sam na prethodnim izborima trijumfovao pod sloganom Zorana Đinđića, i gle, dobro beše veoma, zašto da dovodim Alfreda Žarija u neravnopravan položaj, zašto da ne preuzmem reči njegovog junaka!?
Prekorevam sebe što sam prema članovima Partije bio iskreniji nego prema tebi, narode Moj! Registrovane vernike sam na našoj predizbornoj svetkovini – a sve su nam svetkovine predizborne, jer su izbori kruna demokratije – očinski........