Zastupao bih pro bono zaposlene u školama. Nemam iskustva u sindikalnoj borbi, ali bih bio uspešniji od sindikalnih vođa koji su juče izišli iz Vladinih odaja, ošamućeni počašću koja im je ukazana i začuđeni kakve su mačke u džaku primili obavezavši se da ih neguju, hrane i pelcuju do januara iduće godine. Sve je pre sastanka bilo jasno: da se nastavničke plate izjednače sa inače žalosnim prosekom u inače žalosnoj zemlji (pretpostavljam da se više od toga nije ni moglo tražiti) i sindikalisti su morali od premijera i ministara zahtevati da smesta potpišu pristanak na sporazum koji je Vlada nadmeno, drsko i zlurado odbijala sve do ovih dana, kad se protiv samodržavlja i protiv Vlade koja je služavka samodrščeva podiglo i staro i mlado.

Kao zastupnik prosvetnih, prosvećenih i posvećenih radnika u školstvu, odmah bih premijeru rekao da nisam došao da pregovaram, na pregovore se mogu vratiti jedino ako oni koje zastupam budu tražili od Vlade nešto novo, a sad sam tu samo da Vlada, po uzoru na državu koja je izazvala i izgubila rat, prihvati dva mogu slobodno reći pedagoška uslova (jer su poučni, i jedan i drugi): 1. nastavničke plate da budu ravne proseku u državi, i 2. da ministarka prosvete i njena posluga budu ovog momenta smenjeni sa dužnosti kojoj nisu bili nikad ni dorasli. Da barem tim otpuštanjem bez počasti priznaju i okaju štetu koju su načinili hiljadama prosvetnih radnika te njihovim porodicama, Đukić Dejanović da zasvagda ode, zbog uvredljivog tona kojim je glatko, ah, isuviše glatko, odbijala sve što su moji štićenici sa pravom i sa njima svojstvenom umerenošću i skromnošću od zajednice iskali, nemojte me prekidati, građanine Vučeviću, jer nemam od vas nikakav zort, isuviše sam star da biste me mogli impresionirati, ili........

© Peščanik