Uveren sam da mi profesor, čiji nadimak navodim u naslovu, neće zameriti što se danas bavim njegovom traumom. Već svi u gradu nekako znaju šta se dogodilo na Gimnazijadi i ko je povređen. Ali javna vest u kojoj je viteški profesor ostao bezimen, bila je suviše škrta. Kao da je neko želeo da tu divlju agresiju svede na uobičajeni nasilnički ritual u Srbiji.

Za Treću gimnaziju sam inače vezan iz nekoliko razloga. Brezu sam sreo svega jednom. I ta okolnost mi je možda pomogla da nasilje nad njim vidim kao novi dokaz o postojanju razorne stihije, koja je već suvereno zavladala ovim društvom.

Dok je pokušavao da spreči tuču, Brezu je pesnicom udario učenik (još se ne zna koji, istraga je u toku). On je od one vrste profesora koji ni po koju cenu ne bi povredio učenika. To je za njega pitanje samopoštovanja. Čak i ako zbog svoje zadate defanzive dobije prelom kosti lica.

Lako je bilo videti da će biti sve gore: posao srednjoškolskog profesora postaje rizični poduhvat. Ljudi odlaze na svoja radna mesta zastrašeni divljinom. Društvene mreže su aktivirale model nasilnika – junaka koji fizički zlostavlja svog vaspitača. To više nije........

© Peščanik