Negde devedesetih počele su radikalske godine i još ne prestaju. U martu 1994. poslednji put sam se sreo sa Dadom Vujasinović. Dolazila je u Generalštab gde sam bio na dužnosti načelnika Uprave za informacije. Upoznali smo se dve godine ranije. U tadašnjoj saveznoj skupštini, (septembar ’92.) Šešelj je svoju podršku budžetu uslovio mojim smenjivanjem i proterivanjem iz vojske (arhive dostupne).

Dada je pisala o tome. Oboje smo bili meta radikalskog progona. Moj sukob sa radikalima ispunio je tada značajan deo javnog prostora. Šešelj je imao svoju ispostavu u generalštabu i tamo je kadrovao. Javno je tražio da budem sklonjen kao izdajnik Srbije i čovek koji je plaćen da bude izdajnik. Sa Nikolićem sam nekoliko puta bio na granici fizičkog sukoba. Izbačen sam iz vojske zbog delikta mišljenja godinu dana kasnije, 1. marta ’95.

Deo ove priče koji se odnosi na mene, samo je ilustracija nekih razloga za prijateljstvo sa Dadom. Pre nekoliko dana (8. april) bila je 30. godišnjica njene smrti. Nemam dovoljno dobrih podataka da pišem o njenom životu. Ovaj tekst se odnosi........

© Peščanik