Prirodu bliskosti između A. Vučića i M. Dodika nije moguće pouzdano odrediti. To je neka vrsta bratske autoritarne koalicije, pri čemu je čežnja za druženjem zajednička uz međusobni prezir koji je deo čežnje. Ne znajući ko kome više treba, bivaju viđeni kao groteskni dvojac u svim okolnostima koje sami uporno stvaraju.
U Srbiji je Dodik težak, ali često viđen gost. Ili možda domaćin, jer Mile se dobro skućio i ovde i tamo, ima ga podjednako na dve strane, pa je sklon da podigne svoj glas na Srbijance kad mu nisu po volji, a uglavnom nisu. Gde god krene on je u svojoj kući: stanuje i glasa na obe adrese u obe države gde živi i uvek je pripravan da pruži medveđu uslugu bratu Aleku. Njegova sirova filozofija etničkog ravnanja u kojoj Srbijanci ne razumeju istinske Srbe, drži ga kao agresivnog poslovođu projekta za emotivno, vrednosno i teritorijalno ujednačavanje srpskog sveta. U toj distopiji vođa može da bude samo jedan i zna se koji je taj.
Druženje između vođe i poslovođe dovodi do mnogih nedoumica koje ostaju nerazrešive: kako uopšte njih dvojica stignu da se sreću toliko često i zbog čega to čine? Mnogi njihovi bliski susreti........