Plava senica, foto: Stephen Colton/The Irish News

Rosa Luxemburg je ubijena u Berlinu 1919. John Berger joj je 2015. napisao ovo pismo.

Rosa! Poznajem te od detinjstva. A sad sam dvostruko stariji nego što si bila ti kad su te na smrt premlatili, u januaru 1919, nekoliko nedelja nakon što ste ti i Karl Liebknecht osnovali Komunističku partiju Nemačke.

Često izviruješ sa stranice koju čitam – a ponekad i sa stranice koju pokušavam da napišem – da bi mi se pridružila klimajući glavom i smešeći se. Nijedna stranica i nijedna od zatvorskih ćelija u koje su te više puta stavljali nikad nije mogla da te obuhvati.

Želim nešto da ti pošaljem. Pre nego što sam ga dobio, taj predmet se nalazio u poljskom gradu Zamošću, u jugoistočnoj Poljskoj. U gradu u kom si rođena i u kom je tvoj otac bio trgovac drvetom. Ali nije samo to veza s tobom, nije tako jednostavno.

Taj predmet je pripadao mojoj prijateljici Janini, Poljakinji. Ona je živela sama, ne na otmenom glavnom trgu kao ti tokom prve dve godine svog života, već u kućici u predgrađu.

Janinina kuća i majušna bašta bile su pune biljaka u saksijama. Biljke u saksijama nalazile su se čak i na podu spavaće sobe. A kad bi joj došao gost, najviše od svega je volela da pokazuje, svojim prstima stare radnice, posebne osobine svake svoje biljke. One su joj pravile društvo. S njima je ogovarala i šalila se.

Mada ne govorim poljski, u Poljskoj se možda osećam kod kuće više nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. S tim ljudima delim nešto što je valjda njihov poredak prioriteta. Većinu ne zanima Moć jer su živeli u svakoj zamislivoj vrsti sranja koje moć može da napravi. Stručnjaci su u zaobilaženju prepreka. Stalno smišljaju planove kako da se provuku. Poštuju tajne. Dugo pamte. Prave čorbu od divljeg zelja. Žele da budu veseli.

Kažeš nešto slično u jednom od svojih ljutitih pisama iz zatvora. Samosažaljenje te je uvek ljutilo i kad bi se neko od tvojih prijatelja jadao, odgovarala si. „Biti ljudsko biće“, pisala si, „važnije je od svega drugog. A to znači biti čvrst i jasan i veseo, da, veseo, uprkos svemu i bilo čemu, zato što je kuknjava posao slabih. Biti ljudsko biće znači radosno bacati ceo svoj život na veliki kantar sudbine, ako tako mora biti, i u isto vreme radovati se svetlosti svakog dana i lepoti svakog oblaka.“

U Poljskoj se nedavno razvio novi zanat i svako ko se njim bavi naziva se stacz, što znači „zauzimanje mesta“. Neko plati muškarcu ili ženi da stoji u redu i posle mnogo vremena (većina redova je vrlo dugačka), kada se stacz približi početku reda, zauzme njegovo mesto. Redovi mogu biti za hranu, kuhinjske sprave, za neku vrstu dozvole, državni pečat na dokumentu, za šećer, gumene čizme…

Oni smišljaju razne smicalice za zaobilaženje prepreka.

Ranih 70-ih moja prijateljica Janina odlučila je da ode vozom u Moskvu, kao što je uradila nekolicina njenih suseda. To nije bila laka odluka. Samo godinu ili dve pre........

© Peščanik