Slabe tačke Trumpovog kulta ličnosti |
U američkoj istoriji ne postoji presedan za predsednika koji je stavljao svoje slike preko fasada zgrada državne uprave; kačio na zidove Bele kuće sopstvene neukusne portrete; tražio kovanicu sa svojim likom; davao po sebi imena državnim zdanjima (uključujući i neka koja su se prethodno zvala po nekim drugim predsednicima); ili zaštitio autorska prava na sopstveno ime u kombinaciji s brojem „250“ pred 250. godišnjicu zemlje. Donald Trump je sve to uradio. Uprkos mnogim prigovorima zbog „prekoračivanja ovlašćenja“, republikanci na sve to odgovaraju daljim učvršćivanjem njegovog kulta ličnosti.
Setimo se njegovog govora o stanju nacije prošlog meseca. Jedan republikanski kongresmen je molio predsednika da mu se potpiše na kravatu (s Trumpovim likom), a drugi – već poznat po nošenju kape s natpisom „Trump je u svemu bio u pravu“ – izjavio je da je bio „očaran“ ovim događajem. Takvi primeri spektakla neprijatnosti postali su sasvim uobičajeni, što pokazuje u šta se ova stranka pretvorila.
Kult ličnosti se gradi na narcisoidnosti lidera i želji sledbenika za redom i figurom autoriteta. Da li će lider efikasno iskoristiti kult ličnosti za učvršćivanje svoje pozicije zavisi od političkog konteksta u kome se kult gradi. Trumpovo ponašanje je sušta suprotnost egalitarnoj političkoj kulturi skromnih i požrtvovanih lidera poput Georgea Washingtona, što će verovatno potkopati njegove pozicije na duže staze.
Kultovi ličnosti se javljaju u modernoj politici u mnogo različitih oblika i sa veoma različitim ideološkim predznacima. Mussolini, Hitler, Staljin, Mao i Kim očigledni su primeri; francuski predsednik koji će postati car Napoleon III bio je pionir takve taktike. Polovinom 19. veka shvatio je da se moderna masovna politika i masovni mediji mogu uspešno iskoristiti za izgradnju legitimiteta, na primer, tako što će plaćati navijače da bi proizveo utisak da ga ljudi vole.
U nekim slučajevima, kultovi ličnosti omogućuju opstanak heterogenih koalicija. Različite frakcije unutar iste stranke ili pokreta mogu imati različite ideje o političkom programu, ali to je od sekundarnog značaja ako su ujedinjeni u poštovanju vođe. Takođe, kult ličnosti često uzdiže vođu iznad stranke ili vlade kojoj pripada, što dopušta da se političke greške i korupcija pripišu podređenim neposlušnicima. Se lo sapesse il Duce (Kad bi samo Duče znao) bila je česta izreka u fašističkoj Italiji. Slične izreke bile su uobičajene u Nemačkoj pod Hitlerom i carskoj Rusiji.
Kult ličnosti je efikasan u prenošenju snažnih simboličkih poruka bez potrebe za komplikovanim ideološkim tumačenjima. Staljin se uspešno predstavljao kao marljivi birokrata (uvek držeći svetlo u kancelariji upaljeno do duboko u noć) i kao jedini lider koji zna put do obećane zemlje komunizma. Zato je na tako mnogo slika prikazan kako gleda u daljinu, ka odredištu izvan rama koje će nam tek biti otkriveno.
Mussolini je počeo kao novinar s intelektualnim pretenzijama. Fašistički ideal muškosti oblikovao je predstavljajući se kao narodni čovek golih prsa, spreman da pomogne i u žetvi ako zatreba. Hitlerovi kvazi-religiozni govori su pojačavali utisak da ga je samo proviđenje (omiljeni nacistički koncept) odabralo da izgradi hiljadugodišnji Rajh.
Trump bez sumnje ima dara za izvođenje predstava za javnost, korišćenje rekvizita i ismevanje konkurenata. Ovalnu kancelariju je pretvorio u dvorski salon u kome se ulizice bore za trenutak njegove pažnje. Njegov omiljeni slogan („podignite zid“) snažno je delovao na političku bazu. Da li je duž 2.000 milja granice s Meksikom zid podignut? To je manje važno. Bitno je da je njegovim sledbenicima jasno preneto za šta se on zalaže.
Ipak, sadržina njegovog programa i slike koje u poslednje vreme šalje u javnost ubrzano gube popularnost. Čak i sledbenici koji insistiraju na masovnim deportacijama nisu spremni da bez pogovora pristanu na ubijanje američkih građana na ulicama. Isto tako, ljudi koji prihvataju islamofobiju Republikanske stranke (jedan kongresmen je izjavio da „muslimani ne pripadaju američkom društvu“) neće automatski podržati nezakoniti rat protiv Islamske Republike Iran. I niko nije srećan kada vidi vođu kako neprimereno dočekuje pale američke vojnike sa bejzbol kapom na glavi.
Zapravo, prenaglašena narcisoidnost ga je sprečila da se uzdigne do onog visokog statusa koji vođama kulta omogućava da izbegnu odgovornost za greške svojih podređenih. Mada povremeno priznaje da ne zna šta njegovi podređeni rade, on nije u stanju da se distancira od bilo kog aspekta svoje administracije. Sve je njegova zasluga (i sve je, naravno, divno i sjajno).
Na primer, iako je navodno pobesneo zbog tvrdnji Kristi Noem da joj je odobrio promotivnu kampanju za sopstvene potrebe (koja je koštala kao neka skupa holivudska produkcija), nije mogao da natera sebe da se otvoreno distancira od osramoćene sekretarke za unutrašnju bezbednost. Na kraju ju je smenio, ali ona će i dalje imati poziciju u administraciji.
Trumpov pristup upravljanju (i biznisu) dugo je počivao na obrascu za koji psiholozi koriste skraćenicu DARVO (Deny, Attack, and Reverse Victim and Offender / Poriči, napadaj, zameni mesta žrtve i zločinca). Ponekad je ta strategija efikasna, naročito za upravljanje već potčinjenim elitama. Ali mudriji autokrati znaju da je iz perspektive zaštite dugoročnih interesa bolje povremeno ponuditi javnosti žrtvenog jarca ili čak izvinjenje.
Potcenjivanje američkog predsednika sa reputacijom zvezde rijaliti televizije bilo je greška od samog početka, ali verujem da se s priličnom sigurnošću može tvrditi da on nije sposoban da uči. Fokusirajući uvek svu pažnju na sebe, osigurao je da sva buduća razočarenja i prigovori budu upisani na njegov račun. To znači da stranka neće imati mnogo prostora da se distancira od ovog svog lidera. Za njih je možda jedina preostala šansa manipulisanje izbornim sistemom ili nagovaranje dovoljno velikog broja ljudi da prestanu da veruju sopstvenim očima.
Project Syndicate, 17.03.2026.
Peščanik.net, 07.04.2026.