Mađarski premijer Viktor Orbán, predsednik vlade s najdužim stažom u Evropskoj uniji, preduzeo je u poslednjih 16 godina sve što je bilo u njegovoj moći da ostane na vlasti. Uprkos tome, Fidesz je izgubio na izborima. Postavlja se pitanje, šta dalje?

Očigledan prvi korak bila bi reforma mađarskog političkog i pravnog sistema. Manje je jasno kako bi to trebalo učiniti. Nema presedana za strukturne izazove u procesu koji se obično naziva tranzicija 2.0, pa lekcije iz prošlih demokratskih tranzicija nisu od velike koristi.

Sedamdesetih i osamdesetih godina još je bilo moguće destilovati relativno jasne imperative iz trećeg talasa demokratizacije. Zemlje su prolazile kroz proces dogovorne tranzicije u kojoj su manje-više sve strane pregovarale i pristajale na nova rešenja kojima se uspostavlja vladavina prava, obično uz donošenje novog ustava.

Ali stare elite su sačuvale dovoljno privilegija da se snađu u novom sistemu: vojska je dobijala plate, a vlasnički odnosi su ostali skoro netaknuti. To je ambicioznim autokratima, poput Orbána i Jarosława Kaczyńskog, dugogodišnjeg lidera poljske krajnje desničarske stranke Pravo i pravda (PiS), omogućilo da kasnije tvrde da je tranzicija bila lažna i to iskoriste kao argument za učvršćivanje lične vlasti.

U prvim tranzicijama stari režim je bio zvanično i trajno odbacivan. Čak i kada je distanciranje od njega bilo licemerno, taj stav nije dopuštao trajnu mobilizaciju protiv novog ustrojstva stvari. Ali populisti danas gube izbore sa malom razlikom i koriste svaku priliku da ospore ishod glasanja: u visoko polarizovanim........

© Peščanik