Hajde da zamislimo da se 7. oktobra 2023. uveče Netanjahu obratio stanovnicima Gaze i rekao im: „Pričam sa vama i o vama već decenijama… ne želimo da rasparčamo Gazu. Hoćemo da je oslobodimo i da sa vama živimo u miru. Ali oslobađanje od jarma tiranije zavisi i od vas, pripadnika hrabrog i istrajnog naroda Gaze. Ako budete odlučni u sudbonosnom času, ponovo ćemo biti prijatelji.“

Takav govor nije održan. Ali to su, uz neophodne izmene, reči kojima se Netanjahu obratio iranskom narodu nedelju dana nakon početka Drugog iranskog rata. Dok se stanovništvo koje živi na izraelskoj granici poistovećuje sa Hamasovim režimom i predstavlja kao da u njemu nema nevinih, Izrael oslobađa odgovornosti za uspostavljanje režima daleki iranski narod i čak ga predstavlja kao nekog ko mora biti oslobođen.

Razlika nije slučajna. Ona ukazuje na dva različita obrasca pripisivanja odgovornosti stanovništvu koji Izraelu omogućavaju da uspostavi legitimitet za upotrebu sile u različitim oblastima, bez mnogo veze sa realnim činjenicama. Izjednačavanje naroda i režima u Gazi je bilo potrebno kako bi se aktivirala vojna sila koja će smanjiti rizik pogibije izraelskih vojnika u kopnenoj invaziji. Obeležavanje cele populacije kao neprijateljske pravdalo je ugrožavanje bezbednosti palestinskih civila.

Ovaj potez je bio uslovljen dehumanizacijom cele Gaze. Ona je imala i dodatni cilj: pretvaranje rata iz sredstva za postizanje konkretnog vojnog cilja u osvetnički rat bez jasnog kraja. Zamagljivanje granice između režima i naroda je hranilo želju za osvetom u izraelskoj javnosti, a uz to je išlo ideološko pojačanje kroz slogan „U Gazi nema nevinih“. Predstava Gazana kao ljudi koje treba osloboditi od Hamasa zahtevalo bi političku viziju, a to je upravo ono što je vlada želela da izbegne. U pitanju je ista vlada koja je godinama pomagala Hamasu kako bi sprečila bilo kakvo političko rešenje.

Potreba za ovim manevrom ne postoji u slučaju iranskog rata. Dehumanizacija Iranaca i njihove prevelike žrtve samo bi doprineli većoj nelegitimnosti ovog rata pred međunarodnom zajednicom i američkim partnerom. Tu postoji još jedan dublji razlog: dok je u Gazi potrebno negiranje političke vizije da bi se održala vremenski neograničena izraelska vojna vlast, u Iranu je potrebna prividna politička vizija promene režima da bi izraelska vojna kontrola postala nepotrebna.

Zato Izrael iransko stanovništvo definiše ne kao neprijatelja već kao politički resurs koji se poziva da deluje iznutra radi promene vlasti. U suprotnom bi američka i izraelska vojska bile primorane da okupiraju Iran, a to je potez koji žele da izbegnu. Zato Izrael i Amerika ohrabruju Irance da izađu na ulice svojih gradova i stradaju kao neka vrsta američko-izraelskog proksija. To je suptilniji oblik dehumanizacije kroz mobilizaciju stanovništva na samožrtvovanje umesto poricanja njegove čovečnosti. U Gazi je Izrael delovao samostalno, pod pokroviteljstvom izraelskog civilnog društva koje je bilo spremno da podnese „žrtvu“ okretanja glave na drugu stranu koja se od njega tražila.

Ovo je upravo slučaj gde pitanje nevinosti civila, odnosno da li ih vidimo kao neprijatelje ili ih razlikujemo od režima, nije određeno njihovim postupcima već potrebama legitimacije rata.

Yagil Levy, Haaretz, 15.03.2026.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 20.03.2026.

© Peščanik